SAMURAJI I USTANICI

Srbija i Japan ove 2018. godine obeležavaju 136 godina od uspostavljanja zvaničnih odnosa dve države. Nezavisnost države Srbije, čiji su žitelji od 1804. počeli da se oslobađaju turskog osvajačkog jarma, potvrđena je na Berlinskom kongresu 1878. godine, a, kada je 6. marta 1882. godine Srbija proglašena za kraljevinu, srpski kralj Milan Obrenović, „prvi kralj Srbije posle Kosova“, uputio je poruke vladarima mnogih država sveta, obaveštavajući ih o obnavljanju srpske državnosti.

Takva jedna poruka upućena je i u glavni grad Japana Tokio, odakle je posle kratkog vremena stigao odgovor japanskog cara koji se tada zvao Mucuhito, a koji je posmrtno nazvan Meiđi. Taj čin razmene poruka dva vladara smatra se početkom zvaničnih odnosa dve države, fizički udaljene petnaestak hiljada kilometara, ali po mnogim osobinama i istorijskim okolnostima, u to doba, prilično slične i srodne.

Kao i Srbija, koja je, posle oko tri i po veka prisilnog mirovanja i izolacije ( pod tursku vlast Srbija je konačno pala 1459. osvajanjem Smedereva, a počela je da se oslobađa 1804. što je ukupno 345 godina ) ponovo došla na mapu sveta, Japan se na svetskoj karti, posle oko tri veka specifične samoizolacije, u kojoj je bio od kraja 16. veka, pojavio 1854. godine, kada je potpisao ugovor o saradnji sa Sjedinjenim Američkim Državama, a kasnije počeo da komunicira i sa ostalim zemljama.

Japanski vojni vladaoci šoguni su, naime, krajem 16. veka, osetivši opasnost od kolonizovanja od strane zemalja Zapada, prekinuli svaku komunikaciju sa svetom, zabranivši ulazak strancima na japansku teritoriju i odlazak Japanaca u inostranstvo pod pretnjom smrti. Ta izolacija je prekinuta oduzimanjem vlasti šogunima i povratkom vlasti u carske ruke – baš u vreme cara Mucuhitoa ( Meiđija ), koji je, porukom srpskom kralju Milanu, uspostavio prve zvanične veze Japana sa Srbijom.

I same godine izlaska iz izolacije kao da su se podudarale. Knez Mihajlo Obrenović je ključeve beogradskog grada od Turaka primio 1867. godine, a Japanci su svoju reformaciju i otvaranje prema svetu objavili 1868. godine, u vreme ustoličenja cara Meiđija u Tokiju, novoj prestonici, u koju je prešao iz Kjota.

U vreme razmene poruka i uspostavljanja uzajamnih odnosa, dve zemlje bi svakom posmatraču sa strane izgledale veoma slično. Japanski samuraji odbacivali su oštre mačeve i odsecali dugačke perčine, isto kao i Srbi, donedavni hajduci i ustanici, i počinjali da se bave civilnim delatnostima. Velike patrijarhalne porodice u obe zemlje tek su počele da se razdvajaju, a zaostala poljoprivreda i zanati bile su jedine privredne delatnosti u obe zemlje. I Japan i Srbija bile su tehnološki zaostale i ubrzano su pokušavale da, prenošenjem stranih znanja i dostignuća, nekako uhvate korak sa svetom. Srbi iz Austrije, Nemačke i drugih okolnih država pomagali su svojoj postojbini da tehnologije i znanja, do kojih se stiglo proteklih vekova u Evropi, prenese na srpsko tlo, a Japan je u Evropu i SAD uputio desetine i stotine svojih funkcionera i studenata, da moderna svetska dostignuća što pre „presade“ u Japan.

Sličnosti je bilo i na polju kulture. Dve zemlje su u tom periodu, nesvesno, izvršile veliki uticaj na tadašnje vladajuće književne i umetničke pravce u Evropi. Srbi su svojim narodnim epskim i lirskim pesmama, koje je sakupljao Vuk Karadžić, direktno uticali na stvaraoce tadašnjeg vodećeg evropskog književnog pravca – romantizma, jer su, kao što znamo, Gete, braća Grim i ostali poznati književnici toga doba svežinu osećanja i onu mitsku spojenost čoveka sa prirodom, koja je nedostajala već otuđenoj Evropi, mogli da nađu samo u maloj Srbiji i njenoj poeziji. Studenti i vladini službenici iz Japana, koji su se sredinom 19. veka rasuli po svetu, u Evropu su u prtljagu doneli i japanske grafike u boji ukijoe, nazvane u Francuskoj estampe, koje su direktno uticale na slikare kao što su Van Gog, Gogen i drugi glavni nosioci impresionizma u slikarstvu. Svežina boja i originalni japanski crtež uticali su direktno na impresioniste, a „japanizam“ je tada bio jedan od glavnih manira u umetničkoj Evropi. Za uspomenu na to prvo doba međusobnih odnosa ostao je i stari naziv za Srbiju, koji su Japanci stvorili, kako bi pisali njeno ime. Japanci su, naime, da bi imena stranih država, koja su im do tada bila nepoznata, pisali kineskim ideogramima stvarali za njih i posebne nazive. Tako, iako će većina savremenih Japanaca za Sjedinjene Države danas reći AMERIKA, novinari i zvaničnici će za nju kurtoazno upotrebiti naziv BEIKOKU ( što znači zemlja pirinča), naziv koji joj je dat u 19. veku. Srbija i Crna Gora su jedine ( što je između ostalog i dokaz o njihovoj dugoj državnoj tradiciji ) među bivšim jugoslovenskim republikama imale u Japanu svoj poseban naziv, koji retko ko sada pamti, ali dobri poznavaoci ga znaju. Srbija se, tada u Japanu zvala SAIKOKU, što znači ZEMLjA TVRĐAVA ( verovatno kao asocijacija na ratničku prirodu Srba), a za Crnu Goru se upotrebljavala kombinacija ideograma koji su značili isto što i njeno ime: CRNA PLANINA, a najverovatnije se čitala KOKUZAN.

Nema mnogo podataka o kontaktima Srbije i Japana u drugoj polovini 19. veka, dobu državne i političke konsolidacije u obe zemlje, čiji vladari su u doba uspostavljanja odnosa bili skoro vršnjaci ( Kralj Milan rođen je 1854. a car Mucuhito 1852. godine ). Državni arhivi obe zemlje, koje autor ovog teksta tek namerava da istraži, pružaju o tome verovatno dosta podataka. Ali, baš u to doba, počela je jedna neobična priča o odnosima Srbije i Japana, o kojoj postoje javni pouzdani podaci. Japan je, naime, zemlja veoma vlažne klime i u njemu ima mnogo komaraca, protiv kojih su se Japanci dugo neuspešno borili. Ali, jednog dana, mladić iz Osake po imenu Eiićiro Uejama dobio je od nekog tehnologa Amerikanca strukove biljke, podvrste kamilice, koju u Hercegovini zovu buhač, za koju je Amerikanac rekao da može mnogo da pomogne u borbi protiv nesnosnih insekata. „Srbi su tu biljku koristili za borbu protiv komaraca još u Srednjem veku“, izjavio je Amerikanac. Uejama je od buhača prvo napravio štapiće, koje je palio i tako terao komarce, a onda je, na ženin savet, štapiće savio u spirale, kako bi duže gorele. Eiićiro Uejama je 1888. godine osnovao kompaniju „Kinćo“, za koju je sirovinu uvozio iz Srbije, zemlje koja je u to doba bila jedan od najvećih izvoznika kamilice i buhača. Te spirale u Japanu su postale nezamenljivo sredstvo za odstranjivanje komaraca, koje se nazivaju katori senko. Kada je, posle Prvog svetskog rata, stvorena država Jugoslavija, kralj Aleksandar Karađorđević imenovao je Eiićiroa Uejamu za prvog počasnog konzula svoje zemlje u Japanu. Ta titula kao da je ostala u porodici, jer je i sada, posle raspada Jugoslavije i stvaranja nove nezavisne Srbije, unuk Eiićiroa Uejame, koji se zove Naohide, od vlade Srbije naimenovan za počasnog konzula Srbije u Osaki. On je predsednik kompanije „Kinćo“, koja, pored čitave lepeze proizvoda, i dalje proizvodi veoma popularni katori senko. Naohide Uejama posetio je u nekoliko mahova Beograd, populariše Srbiju i njenu kulturu u Japanu, a u galeriji „Babka“ u Kovačici su nam rekli da je on, između ostalog, jedan od najvećih kolekcionara naivaca iz Srbije. Poseduje, kažu, zbirku od preko sto dela slikara naivaca iz Kovačice i drugih mesta.

Na samom početku 20. veka tehnološki i vojno ojačani Japan zaratio je 1904-1905 sa svojim velikim susedom Ruskom carevinom. Rusija je taj rat izgubila. Angažovanje desetina crnogorskih dobrovoljaca u tom ratu na ruskoj strani, uzimalo se kao dokaz da je ta srpska država bila u ratu sa Japanom, ali činjenice govore da do objave rata sa Cetinja nikada nije ni došlo, već se sve svelo na pojedinačno angažovanje hrabrih pojedinaca. O dvoboju jednog od njih Aleksandra Saičića, sa japanskim oficirom negde u Mandžuriji, ispevana je čak i narodna pesma u desetercu. Posle potpisivanja mirovnog sporazuma sa Rusima posle tog rata, Japanci su kao jedan od znakova dobre volje, poslali poziv u Petrograd da se odande pošalje profesor ruskog jezika za tokijsku Visoku školu za strane jezike. Već 1909. godine, sa ženom Jekaterinom, Ruskinjom, u Tokio je došao taj nastavnik, ali ne Rus, već Srbin, Dušan Todorović. To je bio jedan od retkih Srba u Tokiju u to vreme, a kao profesor na univerzitetu, bio je pozivan od strane visokih japanskih krugova i stranih diplomata i bio je čest gost na mnogim prijemima, balovima i drugim skupovima. U mnogim sećanjima Japanaca i stranaca iz tog doba pominje se da su Dušana Todorovića pozivali ne samo zbog njegove elokvencije i obrazovanja, već i zbog žene Jekaterine, koja je bila izvrsna pijanistkinja. Kad je u Prvom svetskom ratu, u kome je Japan bio na strani Srbije, 1915, pod naletom Nemaca i Austrijanaca srpska vojska prešla preko Albanije, Dušan Todorović je alarmirao visoke krugove u Tokiju, uključujući i članove Carske kuće, pa je do 1918. godine iz Tokija, preko Engleske, na Krf i u Solun srpskoj vojsci slata značajna pomoć u materijalu, lekovima, hrani i novcu. Kada je rat završen, na svečanoj paradi u gradu Jokohama, luci blizu Tokija, u jednom automobilu sa oznakom Srbije sedeo je i Dušan Todorović. Bračni par Todorović bio je u Tokiju i 1919. godine, kada je Japan priznao Državu Srba, Hrvata i Slovenaca, nastalu 1. decembra prethodne godine po završetku Prvog svetskog rata. Bili su prisutni i kada je otvoreno prvo poslanstvo SHS u Tokiju, u februaru 1924. godine. Dušan Todorović je za svoj dugogodišnji rad na univerzitetu dobio i priznanje od japanske vlade. On je 1928. godine odlikovan Ordenom blaga, četvrtog reda, (Zuihošjo -na japanskom). U Prvom svetskom ratu Srbija i Japan, rekli smo, bili su na istoj strani. Mada saveznici, Srbi se sa Japancima nisu nigde borili rame uz rame, ali postoje zabeleške o nekim direktnim kontaktima. Jedna knjiga iz 1938. godine, ratni dnevnik Aleksandra Đurića „Ka pobedi”, u izdanju preduzeća „Geca Kon”, govori nam da su se pripadnici srpske i japanske armije jedanput direktno susreli i to, neočekivano, u Kini.

Aleksandar Đurić bio je srpski oficir, pripadnik jedne od dve dobrovoljačke divizije, formiranih od Srba zarobljenika, ranijih pripadnika austrijske vojske, u carskoj Rusiji. Rusija je u to doba bila u teškom položaju, naročito njen jugozapadni front, pa su se u gradu Odesi počeli da organizovano okupljaju srpski vojnici , koji su listom želeli da se bore protiv zajedničkog neprijatelja, rame uz rame sa svojom slovenskom, pravoslavnom braćom. Srbi su se pre toga na rumunskom frontu borili sa velikim žarom, ali, kako je ukupna ruska vojna sila slabila, ni njihova uporna borba nije mogla da donese odgovarajuće rezultate. Onda je došla revolucija u Rusiji, pa su Srbi, videvši da boljševičko rukovodstvo želi da odustane od rata, a kako se približavalo vreme ofanzive na Solunskom frontu, odlučili da krenu u Grčku i tamo se pridruže svojoj braći željnoj oslobođenja otadžbine. Umesto da se krene kroz Bugarsku, kako su neki predlagali, odustalo se od toga zbog različitih opasnosti, pa su Srbi, vozom koji su im specijalno za tu priliku obezbedili boljševici, krenuli iz Odese prvo u Moskvu, prema Severnom moru, ali, pošto se ovo u međuvremenu zaledilo, krajem novembra 1917.godine kompozicija je okrenuta i krenula put Sibira, na Daleki Istok.

Najzad, prvi susret srpskih i japanskih vojnika u Prvom svetskom ratu, verovatno i prvi i jedini u istoriji u kome učestvuju velike jedinice obe vojske, odigrava se posle prelaska na teritoriju Kine, koja je tada bila pod japanskom okupacijom. Na dan 5. februara 1918. godine, na maloj pograničnoj stanici Čang Čun, u dva časa po podne, Srbi izlaze iz velikih ruskih vagona, a na stanici ih dočekuju japanski oficiri, u paradnim uniformama, sa odlikovanjima na grudima. Vojnički pozdravi, ceremonije, razgovor na engleskom, nemačkom i ruskom, a ponašanje Japanaca prema Srbima, kako piše Aleksandar Đurić, „sasvim prijateljsko i drugarsko”. Srbi su iznenađeni, jer Japanci odlično znaju za srpske pobede nad Austrijancima 1914. godine, Japanci pominju Cer, Rudnik… „Oni nam sa oduševljenjem i samouvereno govore: „ Srpski je vojnik najbolji vojnik na svetu! Isto tako je dobar kao japanski!”, piše Đurić. Japanci se interesuju za organizaciju srpske vojske, taktiku, upotrebu mitraljeskih odelenja i artiljerije, i sve pomno beleže u svoje notese. Posle toga Srbima dele poklone, luksuzne egipatske cigarete, engleski i američki viski, brendi, velike kutije keksa i biskvita. A pred polazak nove kompozicije, koja je Srbima stavljena na raspolaganje, daju im i pismeni program boravka na japanskoj teritoriji, štampan na ruskom. Srbi su zapanjeni japanskom pedantnošću. Voz sa Srbima stiže na sledeću stanicu Mugden, tačno u minut. Srbima se organizuje ručak, služe ih vesele i srdačne japanske kelnerice, koje neposrednošću odmah oduševljavaju Srbe. Ali ih sve vreme čudi i zapanjuje tolika organizacija i efikasnost. Srbima je predviđeno i kada će i kako ići organizovano u klozete. Pored sve efikasnosti Japanaca, reda i pažnje koju ukazuju Srbima, neke primedbe Aleksandra Đurića, iz današnje perspektive, deluju neobično. Pre susreta sa Japancima, Srbi su u Harbinu bili u prodavnicama i na pijaci gde je, kako kažu, prodavana malo cenjena japanska roba, izuzetno lošeg kvaliteta, pravi bofl (!). Kad su Srbi iz prostranih ruskih prešli u sićušne japanske vagone, odmah im je zasmetao nedostatak komotiteta. Ruski vagoni bili su prostraniji, udobniji i lepše uređeni od japanskih! Na kraju, 7. februara Srbi stižu u Dajren (Daljni – na ruskom ), luku na Tihom Okeanu, gde ih čekaju dva engleska broda, spremna da ih prime. I tu u luci, zapanjuje ih organizacija i red koji vladaju kod Japanaca. Jedina luka u svetu koja nije bučna. Brodovi se istovaruju, utovaruju, puno je ljudi, robe, a sve u tišini. I neverovatna čistoća, kakvu nigde nisu videli, kaže Đurić.

Srbi su tri dana u luci, gde čekaju ukrcavanje na brodove ( Đurićev brod zove se „Liverpul”), kada im saopštavaju da japanski komandant želi da dva srpska puka pred njim izvrše svečani vojni defile. „Japanski vojnici su sitni i neugledni, a naši su lepo razvijeni i snažni”, piše Aleksandar Đurić ponosno, objašnjavajući jedan od razloga zbog kojih japanski komandant nije želeo da propusti priliku i vidi srpski vojnički marševski korak.
Srbi se peru, šišaju, brijaju, utežu. U Rusiji su često paradirali, pa su izvežbani. Pred japanskim komandantom i drugim mnogobrojnim gledaocima gruva vod za vodom čvrstim, snažnim korakom. Svi pod konac poravnati. „Japanski komandant je vrlo zadovoljan i on ne krije to svoje zadovoljstvo”, piše Đurić. Posle parade i oproštaja, vojnici se vraćaju u brodove u kojima spavaju, a japanski komandant im , u znak zahvalnosti za paradu, šalje mnogobrojne darove. „Prosto smo zatrpani biskvitima, keksom, pomorandžama i cigaretama”, piše u ovom ratnom dnevniku. Na dan 12. februara 1918. godine, dva engleska broda kreću i srpski i japanski vojnici se rastaju, da se više u takvom broju više nikada ne sastanu. Interesantno, ali do pronalaska ove knjige u rafovima biblioteke jednog prijatelja, nisam znao da su i Japanci pomogli u dovođenju pojačanja za ofanzivu na Solunskom frontu, jer su Đurić i njegovi drugovi stigli su na vreme za odsudni juriš i oslobodili otadžbinu. Iz Prvog svetskog rata ima još jedan srpsko-japanski detalj, a to je boravak jednog Japanca na Moravi. „Otkud Japanac na Moravi?” zapitao me je prijatelj istoričar u šali, a reč je , izgleda, bila o poseti grupe stranih novinara jednom od ratišta na najvećoj srpskoj reci 1918. godine, posle proterivanja Austrijanaca. Među novinarima iz inostranstva, šturo se kaže u nekom zapisu, bio i jedan Japanac. I , vezano za Prvi svetski rat, još jedna, interesantna epizoda. Poznati hrvatski pisac ( neki kažu ne baš veliki ljubitelj Srba) Miroslav Krleža je neposledno posle stvaranja zajedničke Države Srba, Hrvata i Slovenaca, kažu, boravio u Pragu i u jednoj praškoj pivnici desi se da sedne za sto sa jednim japanskim novinarem. Krene razgovor, na nemačkom jeziku, i Japanac pita Krležu odakle je. „ Iz SHS ”, kaže Krleža. „Šta je to?” pita Japanac, a sagovornik mu objasni da je posle Prvog svetskog rata formirana zajednička zemlja od Srba…i kad je hteo da nastavi sa nabrajanjem drugih naroda, Japanac ga prekine i kaže ushićeno: „ Znam, znam, ona divna srpska artiljerija!” Krleža je, kaže anegdota, brže bolje završio sa pivom i ustavši otišao, ne izvinivši se.

Odnosi Japana i SHS ( kasnije Jugoslavija ) razvijali su se. U Beču je 1925. godine potpisan prvi pismeni sporazum između dve zemlje, Ugovor o pomorstvu i pomorskoj trgovini. To je ojačalo privrednu razmenu, razmenjene su mnoge diplomatske posete, a zbog jakih trgovačkih veza, koje su se u Japanu odvijale uglavnom preko trgovačkog središta Japana Osake ( njegova luka je Kobe ), pored poslanstva u Tokiju 1929. godine otvoren je i jugoslovenski konzulat u Osaki. Počasni konzul bio je Eiićiro Uejama, vlasnik kompanije “Kinćo”, koja je proizvodila sredstva protiv komaraca. Vratićemo se unazad tačno deset godina, u vreme neposredno posle kraja Prvog svetskog rata, da bismo zabeležili dolazak u Japan još jednog Srbina. Krajem februara 1919. godine, baš, kako kaže, u vreme toka Mirovne konferencije u Parizu, u Japan je doputovao oficir srpske vojske Milivoje Marinković. Putujući brodom iz Odese za Beograd, Marinković je nekim kružnim pomorskim putevima stigao u japansku luku Nagasaki i u Japanu proveo mesec dana. Šta je bio zadatak ovog oficira, ne zna se, ali on je, kako je kasnije napisao, obišao mnoga znamenita mesta, gradove Tokio, Osaku, Kobe, Jokohamu i Kjoto, a bio gost i na ručku kod poznatog pravnika i diplomate gospodina Misuđime. Misuđima je Marinkoviću omogućio da poseti Ministarstvo vojske, kasarnu Četvrtog gardijskog puka, kuću generala Nogija i mnoga druga mesta. Još tada, Milivoje Marinković zapazio je vitalnost i snagu , kao i ogromni polet Japanaca, iako su mnogi od njih bili siromašni i živeli u teškim uslovima. Marinkovića je posebno pogodio prizor čoveka koji je vukao rikšu ( dvokolica – vrsta drevnog japanskog taksija ) i brektao pod tim teškim teretom.

Mnogo posle Marinkovićevog boravka u Japanu, 1935. godine, u štampariji „Mlada Srbija” u Uskočkoj ulici broj 4 u Beogradu, odštampana je knjiga „Japan i Japanci”, verovatno prva obimna knjiga o Japanu kod nas. Tada već pukovnik, Milivoje Marinković odlučio se na pisanje knjige o Japanu deceniju i po kasnije, kako sam navodi, zbog „prvorazredne svetske uloge” koju je Japan svojim agresivnim nastupom zauzeo na svetskoj političkoj sceni. Prikupivši obimnu literaturu, koju navodi na kraju knjige, pukovnik Marinković napisao je jednu od najstudioznije napravljenih knjiga o Japanu zadugo kod nas. Osim vojnog i političkog aspekta, za koje se profesionalno interesovao, Marinković je obradio i istoriju, običaje, kulturu i antropološke karakteristike Japanaca. Uz veoma dobre ilustracije, knjiga „Japan i Japanci” i danas može da bude korisna onome ko se zanima za tu zemlju. U predgovoru knjige Marinković piše o sposobnosti Japanaca da brzo uče od svojih učitelja, stranih država, i da ih brzo prevaziđu. On je kao razloge naglog japanskog jačanja i povećanja apetita za osvajanjima ukazao na jaku centralnu vlast, oslanjanje državnog aparata na nauku još u Srednjem veku, kao i na poznati japanski patriotizam. Marinković se prosto podsmehuje Hipolitu Tenu, francuskom istoričaru i filozofu, koji u knjizi „Filozofija umetnosti” , pisanoj 1876. godine, govori o Japanu kao zemlji varvara punoj opasnosti. Marinković tvrdi da se nepoznavanje Japana osvetilo mnogima, a kao jedan od svežih primera pominje baš poraz Rusa u Rusko-japanskom ratu 1904-1905. godine. Jedna od osobina Japanaca je ne samo da pred drugima ne govore o svojim privatnim problemima, već da mnogo ne pričaju ni o unutrašnjim stvarima svoje države. Špijunima u Japanu je najteže, jer uglavnom ne znaju jezik, ali i kad ga znaju, teško dolaze do podataka. Tako su ruski obaveštajci propustili da saznaju za veliki broj japanskih rezervnih vojnih jedinica i za njihovu duhovnu i fizičku spremnost, što je odlučilo u tom ratu.

Interesantno je da pukovnik Marinković na kraju ove knjige, dve godine pre napada na Perl Harbur, predviđa veliki sukob na Pacifiku. „Istorija sveta počela je sukobima u Sredozemnom moru, posle se nastavila u Atlantskom okeanu, i, po prirodi stvari, sve govori da se ima produžiti u Tihom okeanu, za što se užurbano spremaju naročito Japan i Amerika”, piše Marinković, predviđajući velike napore i žrtve Japanaca, ali prenosi i tvrdnju jednog Japanca koji kaže da će cela nacija izvršiti harakiri ako Japan izgubi u ratu. „Posle svega što smo izložili o Japanu i Japancima, ostavljamo čitaocu da sam donese zaključak o verovatnom ishodu velikog sukoba na Dalekom Istoku. Mi se uzdržavamo da to ovde učinimo, jer, duhovita japanska izreka veli: „Kada se govori o budućnosti i pacovi se cerekaju na tavanu”, kaže takođe duhovito pukovnik Marinković na kraju svoje obimne knjige. Tako smo, malo po malo, upoznavali Japance. Dok je knjiga kao što je Marinkovićeva bilo malo, pojavili su se i prvi prevodi japanske poezije. Uopšte ne čudi da je prevodilac jedne od prvih velikih zbirki japanske poezije kod nas bio baš Miloš Crnjanski, pesnik koji je napisao onako neobične stihove kao što su oni u pesmi „Sumatra”:

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi snežni
vrhovi Urala.”

U tekstu „Objašnjenje „Sumatre” ” Crnjanski nadugačko opisuje kako je stvorio ovu pesmu, koja je , može slobodno to da se kaže, izmenila tokove savremene srpske poezije. Univerzalnost svega postojećeg, neke nevidljive i neopipljive veze, koje postoje između ljudi, stvari, krajeva na zemlji, osećanja, to je vjeruju Crnjanskog, po čijoj pesmi je došlo do stvaranja čitavog malog pesničkog pravca i grupe ljudi koje su zvali „sumatraisti”.
Do takvog osećanja, do duhovnog stanja u kome je napisao „Sumatru,” Miloš Crnjanski je došao prolaženjem kroz ratne strahote, smrt i uništenje , koje je gledao na svakom koraku u Prvom svetskom ratu, prvom od svetskih ratova i prvom velikom ratu u kome su najnovija naučna saznanja tako efikasno primenjena za masovno uništavanje. Suočen sa smrću, Crnjanski dolazi u stanje duha koje je neminovno izrodilo pesmu, ali i jedan novi način razmišljanja i saznavanja, koji mu je omogućio „predosećanja”, karakteristična za njegovo stvaranje: od pesme „Stenje” u kojoj je predosećao svoje izgnanstvo u Englesku čak dve decenije kasnije, do „Romana o Londonu” u kome je predosetio svoju smrt.
Takvo stanje duha jedino je moguće prepoznati u staroj japanskoj poeziji, koju je Miloš Crnjanski preveo i objavio u knjizi „Pesme starog Japana” 1929. godine. Takvo isto osećanje imaju budisti, suočeni sa prolaznošću svega, ništavilom i beskrajem. Niko se kao budistički sveštenici i mislioci svakodnevno ne suočava sa smrću, prolaznošću, propašću svega materijalnog, osim ratnika u doba Crnjanskog. Stihovi kao :

„Rascvetane šljive
čine se kao mrtvo drveće,
na bledoj mesečini.”

ili:

„Kuća mi je gorela,
a ja sam gledao cveće,
kako opada.”

( koje su davno napisali japanski pesnici haikua, a preveo Miloš Crnjanski ) toliko liče na neka osećanja Crnjanskog, da se slučajni čitalac zamisli nad mogućnošću da nije naš veliki pesnik inspiraciju za neka svoja glavna dela, za neke, čak, glavne preokrete u svom stvaranju i životu, iskoristio inspiraciju iz japanske poezije i poezije Kine, koju je objavio još pre, u knjizi štampanoj 1923. godine. Neka kao kuriozitet ostane i podatak da je prvi period stvaranja Crnjanskog, u kome je intenzivno pisao poeziju i poetsku prozu, kako ga je podelio kritičar Petar Džadžić u svom tekstu „ Mirni čovek sa Sumatre”, okončan baš 1929. godine, iste one koje je objavio knjigu prevoda japanske poezije sa francuskog jezika u izdanju Izdavačke knjižarnice Napredak u Beogradu i Sarajevu. Takvo nešto ne može da se nazove koincidencijom. Pre Crnjanskog i njegovih prevoda japanske poezije, kod nas se pojavio i prevod jednog francuskog romana, koji je, kao „Gospođa Hrizantema” Pjera Lotija, na japanske teme. Roman „Boj” francuskog književnika Kloda Farera o događajima iz Rusko-japanskog rata preveo je Veljko Milićević, a izdala ju je 1912. godine „Štamparija naroda” iz Sarajeva. Milićević i sam pominje Pjera Lotija, stavljajući autora romana „Boj” ispred stvaraoca „Gospođe Hrizanteme”. Prevodilac je prepun hvale za pisca, mada se ponegde od njega i ograđuje, navevši da je ipak malo preterano tvrditi da je neka japanska markiza poklonila „poslednji zalog ljubavi” britanskom oficiru, ili da je poručnik japanske ratne lađe posle spektakularne pobede nad Rusima mogao izvršiti harakiri samo zbog „nepristojnih reči koje je izgovorio i zbog kojih se mnogo kajao”. Iz doba posle Prvog svetskog rata mora da je i knjižica koju je autor feljtona nedavno kupio od prodavca na ulici. Knjižica se zove „Japanske priče”, sadrži nekoliko starih japanskih bajki, među kojima onu o junaku Kintarou i o vrapcu odsečenog jezika, ali se nigde ne vidi sa kog jezika su priče prevedene, koje godine je knjiga izdata, niti ko je ilustrator prilično lepih i vernih ilustracija bajki, među kojima je ilustracija na koricama u boji. Knjižicu od 48 stranica izdala je Knjižara Vinka Vošickog iz Koprivnice, u ediciji bajki i priča iz celog sveta pod zajedničkim naslovom „Tako vam je nekoć bilo”, ali to je sve što o knjižici još može da se , za sada, zna. U to doba i Japanci su počeli da upoznaju i nas i našu književnost. Verovatno je među prvim obimnijim prevodima knjiga „Srpski mitovi”, objavljena 1933. godine u izdanju izdavačke kuće „Kindaišja”. Prevodilac knjige je Takeo Macumura. U to vreme je napisana, mada tek kasnije objavljena, jedna interesantna priča. Pisac je Kijoši Kanze, priča se zove „Žena sivih očiju”, a junak, Japanac, zaposlen u trgovačkom predstavništvu „jedne zemlje sa veoma dugim imenom” ( Država Srba, Hrvata i Slovenaca), upoznaje tu lepu devojku koja se zove Ilirija Raguzana, a rodom je iz Cavtata. Pored veza pretočenih u priče i romane, bilo je i mnogih stvarnih kontakata i životnih priča na relaciji Jugoslavija ( Srbija ) Japan između dva svetska rata. Zna se, naprimer, da je raniji direktor hotela „Ekscelzior ” u Beogradu Rafael Rodin dugo pokazivao fotografiju svoga dede načinjenu negde posle Prvog svetskog rata u Nagasakiju. Takođe se zna da Vatrogasno društvo u Zemunu čuva šlem počasnog šefa Udruženja vatrogasaca japanskog grada Jokohame, koji je u tom gradu dobio trgovački predstavnik Morgin. Porodica Morgin i njeni ogranci žive i danas širom teritorije bivše Jugoslavije i Sjedinjenih Država.

Godine 1933. u Japan su odvojeno doputovala dva novinara. Jedan je bio dopisnik nemačkog lista „Frankfurter Cajtung” Rihard Zorge, Nemac, čija je majka bila Ruskinja i koji je bio rođen u Bakuu. Za te podatke, međutim, nisu znali u nemačkoj ambasadi u Tokiju. Drugi je bio Branko Vukelić, dopisnik francuskog časopisa „Vi” i beogradskog dnevnog lista „Politika”, dugogodišnji komunista. Vrlo malo ljudi je znalo da su dvojica ljudi došla po nalogu obaveštajne službe Četvrtog biroa Crvene armije, da osnuju jednu od najuspešnijih obaveštajnih grupa, koja je ikada delovala u savremenoj istoriji. Zorge je kao prodoran i šarmantan čovek, koji je plenio svojim znanjem i obrazovanjem, osvojio simpatije generala Ota, vojnog atašea ambasade Trećeg Rajha u Tokiju, preko koga je saznavao mnoge tajne informacije i odmah ih slao u Moskvu. Zahvaljujući obaveštenosti Zorgea, koji je preko Vukelića i drugih članova svoje grupe, saznavao informacije dragocene za nemačkog atašea, Oto je ubrzo postao i ambasador Nemačke u Tokiju, što je otvorilo put Zorgeu za nove uspehe. On je bio verovatno jedan od retkih obaveštajaca koji je imao kancelariju u samoj ambasadi zemlje protiv koje je radio, Nemačke, u njoj presnimavao značajna dokumenta i iz nje slao važne informacije. Ali, Zorge nikada ne bi bio toliko efikasan da nije u grupi imao tako dobrog analitičara informacija i obrazovanog čoveka, kakav je bio Branko Vukelić. Njih dvojica, uz Japance Hozumija Ozakija i Jotokua Mijagija,kao i Nemca Maksa Klauzena, uspeli su ne samo da jave tako važne informacije kao što su dan Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, već i da ocrtaju osnovne obrise japanskih vojnih planova i kretanja, koji su bili u neposrednoj sprezi i zavisnosti sa onim što je činio Hitler u Evropi. U početku, osovina Berlin-Tokio funkcionisala je savršeno i Japan je skoro poslušno postupao po nemačkim nalozima, udarajući u Aziji tamo gde je odgovaralo Hitleru ( na britanske kolonije u Aziji, na primer, da bi se oslabila Britanija ). Ali, vrlo brzo je došlo do nezavisnih i samostalnih poteza Japana, kao što je sklapanje pakta o nenapadanju sa SSSR, koje je Japan predložio Moskvi bez konsultacija sa Hitlerom.

Takođe, Zorge i njegova grupa znali su da procene da Japan neće pogaziti taj pakt čak ni kad je Hitler to izričito tražio od vlade u Tokiju, jer je Japan vremenom prihvatio novi smer delovanja u Aziji i na Pacifiku. Zorge i njegovi saborci uhapšeni su skoro dva meseca pred napad na Perl Harbur, ali može da se slobodno kaže da su oni naveli Moskvu da proceni i taj pravac japanskog delovanja povuče glavne snage iz Azije na zapadni front i pobedi kod Staljingrada. Branko Vukelić poreklom je Srbin iz Hrvatske, iz veoma ugledne i obrazovane porodice. Otac Milivoj i deda Lavoslav su bili književnici i ušli su u antologiju Pet stoljeća hrvatske književnosti. Obrazovao se u Zagrebu, gde je prvi put učestvovao u demonstracijama i postao naklonjen komunističkim idejama. U Parizu se po nalogu Kominterne pripremao za poziv novinara, uspeo da za svoje tekstove i fotografije zainteresuje francuski list „Vi” i beogradsku „Politiku”, a kasnije u Tokiju počeo da radi i za francusku agenciju „Avas” ( današnji Frans Pres). Govorio je odlično nekoliko jezika, među njima i japanski, a njegova razgovorljivost, veselost i smisao za šalu, činili su ga popularnim u krugovima stranih i japanskih novinara u Tokiju. Prvi nesrećan brak Vukelića sa Dankinjom Edit okončao se razvodom, a potom je došao drugi brak iz prave ljubavi, sa lepoticom Jošiko Jamasaki, Japankom, iz takođe veoma ugledne i obrazovane porodice. Branko i Jošiko su se pre venčanja krstili u pravoslavnoj crkvi, a to je , kako piše Rober Gilen u knjizi „Obaveštajci koji su spasli Moskvu”, od njih zahtevao Dušan Todorović, profesor ruskog jezika, koji je i tog 26. januara 1940. godine bio u Tokiju i bio svedok na venčanju dvoje mladih. U velikoj crkvi Svetog Nikolaja u Tokiju venčao ih je vladika arhimandrit Sergej, mladoženja je bio u crnom žaketu, a mlada predivna u belom velu, na francuski način. Veselje je priređeno kod Todorovića, a đakonije je pripremao glavni kuvar japanske carske kuće Akijama, koji je bio nosilac diplome francuske kuhinje. Vesela slika se raspršila kada je mladoženja uhapšen u oktobru 1941. godine i od žene i tek rođenog sina Lavoslava-Hirošija odveden u zatvor na severu Japana. Posle suđenja, Zorge i Ozaki dobili su smrtne kazne, a Vukelić samo doživotnu robiju. Međutim, nije dočekao kraj rat, umrevši od gladi i hladnoće u zatvoru u januaru 1945. godine. O radu Zorgeove grupe ćutalo se dugo, jer Staljin nije želeo da vojne podvige i uspehe deli sa drugima, makar bili i mrtvi. Posle 1948. godine o podvizima Zorgea i grupe počelo je da se piše u SAD, a tek je 5. novembra 1964. godine, u vreme Hruščova, Prezidijum Vrhovnog Sovjeta SSSR doneo dekret o proglašenju Zorgea za narodnog heroja , a januara 1965. drugim dekretom posmrtno je dodeljen Orden otadžbinskog rata Prvog stepena Branku Vukeliću. Vukelićeva žena i sin pozvani su u Moskvu i uručeno im je priznanje koje je on posmrtno dobio, a na Zorgeov grob u Tokiju kasnije je dopisano „Heroj Sovjetskog Saveza”. Branko Vukelić nema grob jer je urnu sa njegovim pepelom, koju je udovica Jošiko poverila svešteniku koji ih je venčao Sergeju, raznela zapaljiva bomba zajedno sa Sergejevom kućom i kapelicom. Dok je Branko Vukelić krajem 1941. godine ispitivan u zatvoru, skoro svi stranci u Tokiju dobili su naređenje da napuste zemlju. Među njima je bio i Dušan Todorović, koji je otišao u Sjedinjene Države, a i ostali malobrojni Jugosloveni požurili su da se vrate u Evropu ili odu na američki kontinent.

Japan je poražen u Drugom svetskom ratu, a Jugoslavija je izašla na strani pobednika. Mada je posle rata bila pozvana na Mirovnu konferenciju u San Francisku, u septembru 1951. godine, na kojoj se raspravljalo o pitanjima japanske uloge u Drugom svetskom ratu, Jugoslavija je odlučila da ne učestvuje, izjavivši da nacrt ugovora koji je pripremljen za San Francisko ne sadrži nikakve elemente vezane za važnije jugoslovenske interese. Jugoslavija se odlučila da ratno stanje sa Japanom okonča običnom razmenom nota i da od Japana ne traži nikakvu ratnu odštetu.
U januaru 1952. godine vlada Jugoslavije uputila je notu vladi Japana, kojom je tražila obnavljanje prijateljskih odnosa dve države, i istovremeno zatraženo oživljavanje onog prvog međusobnog ugovora o trgovini i plovidbi. Vlada Japana pozitivno je odgovorila i odnosi dve zemlje obnovljeni su te iste godine i započeti otvaranjem poslanstava u Tokiju i Beogradu.
Poslanstva Jugoslavije i Japana su zamenjena ambasadama 1957. godine, posle posete potpredsednika SIV-a Svetozara Vukmanovića Japanu. Iste godine, tokijska izdavačka kuća „Kodanšja” izdala je prvu knjigu vezanu za nas. Bile su to srpske narodne priče, koje je sa engleskog, prema oksfordskom izdanju, preveo Šjozaburo Kimura.
Već sledeće 1958. godine, posle dugog putovanja brodom, u Jugoslaviju je doputovao prvi iz kasnije bogate razmene studenata Šjosaku Tokunaga. Tokunaga je studirao ekonomiju u Beogradu i posle zapošljavanja u velikoj korporaciji „Kanemacu Gošjo” postao njen prvi predstavnik u našoj zemlji. Vrlo brzo posle toga ansambl folklornih igara „Kolo” iz Beograda oduševio je Japance na turneji 1959. godine. Ima još mnogo svedoka te lepe turneje, tokom koje su neki od ljudi koji su gledali prvi koncert bili toliko oduševljeni da su kupovali vozne karte i nastavljali sa ansamblom put po Japanu, gledajući sve njihove preostale koncerte. Nekoliko Japanaca oduševilo se tada toliko za naše narodne igre, da su osnovali svoje ansamble i nastavili da igraju, pokušavajući da imitiraju svoj uzor, izvanredni ansambl „Kolo”. Jedan gospodin, koji je sada već u penziji, dobro se seća ove turneje i kaže da ga je, osim igre mladih Jugoslovena, oduševljavao čorbast pasulj, koji su oni, nošeni nostalgijom, kuvali u hotelskoj sobi negde u Japanu.
Posle pet godina, 1964. i ansambl narodnih igara „Branko Krsmanović” gostovao je u Japanu. Pedeset koncerata u „Mikado teatru”, sa prosečno šest stotina gledalaca i slušalaca svakog koncerta, to je trideset hiljada Japanaca, koji su uživali u našim pesmama i igrama, pisao je kasnije član ansambla Vasilije Tapušković. Sala prepuna dva puta dnevno, tokom dvadeset pet dana, a „konkurencija” našima tada u Tokiju bili su mnogo slavniji u svetu ansambl Beni Gudmana, Bečka filharmonija i Ela Ficdžerald, koji su u isto vreme imali serije konceratau Japanu. „U Tokiju godinama nije gostovala bolja grupa te vrste”, pisao je jedan japanski list. Osim opisa tadašnjeg Tokija, utisaka o lepotama prestonice Japana i okoline, Tapušković posebno podseća na oca i sina Oćihika i Jukoa Kurušimu, koji su bili prvi čelnici Društva prijateljstva Japan-Jugoslavija i u čijem su domu bili gosti članovi ansambla.

Počeli su i sportski susreti, pa su se naši plivači ogledali sa japanskim plivačima, koji su svoju pravu snagu prikazali tek na Tokijskoj olimpijadi 1964. godine. Naši fudbaleri su gostovali u Tokiju, a dugogodišnji predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije Miljan Miljanić ispričao je ovom autoru kako su mladi jugoslovenski reprezentativci jedanput iz Nemačke doveli ceo japanski reprezentativni tim u Beograd, da se sa njima ogledaju kod kuće. Tada su Jugosloveni platili put Japancima, jer Japanci nisu imali para da plate sami za sebe (!)
U Tokiju su, uz slavističke katedre, na kojima se do tada uglavnom izučavao ruski jezik, počeli da rade i kursevi srpskohrvatskog jezika. Iz tog doba postoji priča o jednom gospodinu, inače najstarijem učeniku na kursu, koji je upadicama stalno zbunjivao profesora. Stari gospodin boravio je pre rata kod nas i na jednom času uneo pometnju u profesorov mozak, tvrdeći da srpskohrvatska reč „brat” odgovara japanskoj reči „otooto” (mlađi brat). „Za starijeg brata mora da postoji neki drugi izraz, kao i u japanskom jeziku”, tvrdio je nesnosni gospodin. „Evo, ja to mogu da vam dokažem, jer svi Jugosloveni koji su mi govorili da imaju brata imali su mlađu braću!”
Novembarskih dana 1957. godine u Tokio je stigao i prvi posleratni dopisnik jednog našeg lista, dopisnik „Politike“ Vojin Šantić, koji će jedno vreme pisati neprekidno iz Tokija, ali onda, kada se vrati u Beograd, nastaviti da ispisuje tu priču o Japanu koju je tada u Tokio započeo da piše. Šantić je ostavio i dve knjige „Japan” u izdanju Kulture iz Beograda 1961. godine i „Preko istočnih mora„ u izdanju Savremene škole 1963. godine. Ova druga je posebno interesantna, jer nije pisana suvo, već kao najzanimljiviji putopis, a i ime edicije je odgovaralo sadržini. Edicija se zvala:Marko Polo.
Sada, posle više od pola veka, izvanredno je interesantno čitati redove koje je o Japanu napisao Vojin Šantić u knjizi „Preko istočnih mora”. Japan toga vremena bio je zemlja koja se izvlačila iz bede u koju je upala posle poraza u ratu i okupacije Amerikanaca, zemlja čiji su stanovnici vredno i bez predaha radili, a živeli uglavnom teško i sa mnogo odricanja. Japan Vojina Šantića iz tog doba ipak je Japan u kome se i čuva tradicija, u kome je spoj tradicije i modernog vidljiv, ali ne grubo naznačen. Japan koji je doživeo Vojin Šantić je delom i današnji Japan, jer je on umeo da oseti senzibilitet Japanaca i ovekoveči ih onakve kakvim ih je video, ma koliko se Japan posle njega modernizovao i promenio.
Tada, na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete, jugoslovenski ambasador u Japanu bio je Vladimir Rolović, jedan od najzapaženijih naših diplomata u Tokiju uopšte. Godinama su ga se rado sećali u japanskom glavnom gradu, a zatim ga i ožalili kada je herojski poginuo u Švedskoj. Veze između Japana i Jugoslavije nastavlja Vladimirova ćerka Žana Rolović, čije se ime, kao prevodioca, povremeno pojavi ispod naslova nekog japanskog filma na našoj televiziji ili u bioskopima, ali i sin Predrag, koji se u Turističkoj organizaciji Srbije do penzionisanja bavio japanskim turistima.
Mada je za većinu Jugoslovena Japan i dalje bio prilično daleko, razdaljina je naglo počela da se smanjuje kako je dolazila 1964. godina, olimpijska godina u Tokiju. Olimpijada u Tokiju bila je prilika za Vojina Šantića da se raspiše i svakodnevno ispunjava stranice „Politike” člancima o zemlji koju je dobro poznavao, a veliki broj njegovih kolega i sportskih radnika iz Jugoslavije u prtljagu je imao jednu ili obe njegove knjige o Japanu.

Jugosloveni su Tokio iščekivali sa velikim ambicijama, a neki i plašili, jer je sve za njih u toj zemlji bilo nepoznato. Neobična, promenljiva klima, zemljotresi, erupcije vulkana, drugačija hrana, veoma dug put. Sve što je tada moglo da se sazna o Japanu bilo je dragoceno i gutani su i prevodi japanske književnosti i prevodi članaka iz strane štampe.
Beograd je bio jedan od gradova koji je 1963. godine, uoči olimpijade, posetio novi japanski ministar za olimpijadu, portfelj koji ni pre ni posle toga nikome u Japanu nije bio dodeljen, Eisaku Sato. Koliko je Japancima olimpijada važna Jugosloveni će shvatiti tek kada je Sato sledeće godine, po završetku olimpijade, izabran za premijera.
Jugosloveni su u Tokiju uzeli ukupno šest medalja: Branislav Simić zlatnu u rvanju grčko-rimskim stilom u srednjoj kategoriji, Martinović bronzanu, takođe u rvanju grčko-rimskim stilom, vaterpolo reprezentacija osvojila je srebro, a dve medalje, zlatnu na konju s hvataljkama i bronzanu na vratilu, dobio je Miroslav Cerar.
U vreme dok se pripremala olimpijada u Tokiju u Beograd je 1962. stigao Kazuo Tanaka, diplomirani student ruskog jezika i književnosti iz Tokija. Tanaka je studirao vizantologiju kod Miloša Đurića, a istovremeno i jugoslovensku književnost. Da li zbog toga što je srećna okolnost postavila tadašnju japansku ambasadu u ulicu Proleterskih brigada, u maloj zgradi od crvenkastog kamena, koja je gledala na Pionirski park, Tanaka je otada od svih jugoslovenskih pisaca najviše voleo nobelovca Ivu Andrića, koji je to najveće svetsko priznanje primio prethodne 1961. godine.
Zgrada u kojoj je Andrić živeo do smrti i u kojoj je sada njegov muzej, bila je odmah do Japanske ambasade, pa je Tanaka, uvek kada bi dolazio u posetu diplomatama iz svoje zemlje, sa kojima se često družio, zagledao prema terasi na kojoj je u jutarnjim satima često mogao da se nađe Andrić. Čudnim spletom okolnosti Tanaka je uspeo da upozna Andrića, preveo je njegove „Zapise o Goji” i njegove pripovetke, objavljene pod naslovom „Sarajevska zvona”. Tanaka je preveo još čitav niz dela jugoslovenske književnosti, kao što su „Usta puna zemlje” Branimira Šćepanovića, nekoliko dela Miodraga Bulatovića, „Narodne pripovetke” iz Vukove zbirke, „Gorski vijenac“ a i knjigu o Hilandaru, delo koje je radio čitavih deset godina. Kada je pre nekoliko godina umro, prema njegovoj poslednjoj želji, pepeo Kazua Tanake rasut je sa Brankovog mosta nad Savom, na mestu sa koga se pruža divan pogled na Kalemegdan.
Godinu dana posle Tanake, U Beograd je doputovao Hiroši Jamasaki, dvadeset dvogodišnjak, koji se upisao na postdiplomske studije na Ekonomskom fakultetu i završio ih radom „Sistem planiranja u Jugoslaviji”. Hiroši je bio japanski državljanin, prezime je nosio po porodici svoje majke Jošiko, a u rubrici „ime oca”, u različitim formularima koje je ispunjavao u Jugoslaviji, pisao je Branko Vukelić.
Bio je to sin čoveka iz Zorgeove obaveštajne grupe, koji je, kasno saznajući od majke o sudbini svoga oca, odlučio da ode u njegovu otadžbinu i tamo nastavi svoje obrazovanje. Od dolaska, Hiroši Jamasaki – Vukelić, sem na kratko, nije odlazio iz Beograda, gde živi sa suprugom Kajoko, koja mu je rodila tri sina, sada radi na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za japanski jezik i prevodi sa japanskog na srpski i srpskog na japanski jezik.
Hiroši Jamasaki – Vukelić je i sam mnogo prevodio, našu književnost i publicistiku, a posebno je govorio da je ponosan na jednu knjigu: knjigu srpskih junačkih pesama koju je zajednički preveo sa majkom Jošiko. On je koautor prvog srpsko – japanskog rečnika, koji je zajedno sa Kazuom Tanakom, i diplomatom Jošiuki Babom, sačinio i na šapirografu 1966. godine odštampao u ambasadi u Beogradu . Kasnije je, sa Kazuom Tanakom, sačinio i konverzacijski rečnik za dva jezika, koji je objavljen u Tokiju, a saradnja ove dvojice kulminirala je prevodom Njegoševog „Gorskog vijenca“.
Hiroši je u vremena socijalističkog samoupravljanja načinio pravi podvig, iskovavši na japanskom jeziku reči kojima su mogli da se izraze pojmovi našeg tadašnjeg sistema. To mu je bilo potrebno da na japanski prevede knjige kao što su knjiga Miladina Koraća o načinu proizvodnje u samoupravnom sistemu, ili „Samoupravna demokratija” Milojka Drulovića. Možda je Hirošijeva zasluga bila da su se japanski ekonomisti, sociolozi i specijalisti za političke nauke toliko zagrejali za tadašnji jugoslovenski sistem da je u Tokiju sedamdesetih godina osnovan i verovatno u svetu prvi van naše zemlje Institut za samoupravljanje.

U vreme pisanja prvog rečnika srspkohrvatskog i japanskog jezika stigao još jedan student, koji se upisao na Filološki fakultet u Beogradu i u to vreme bio jedan od najpopularnijih momaka u Studentskom gradu. Zvao se Hirojasu Honda i njegovo ime je služilo kao zabava mnogima, jer su tada već svi znali za japanske motocikle i automobile sa tom markom. Hirojasu se u Beogradu oženio Draganom, studentkinjom rodom iz sela Dobra u Đerdapu, čija je baba tada govorila da joj se unuka udaje za nekoga ko nije ni sa kraja sveta, nego mnogo dalje od njega. On je sa kolegom Srpkom Leštarićem napravio i prvi direktni prevod jednog japanskog teksta sa japanskog na srpski jezik.
U aprilu 1968. godine jugoslovenska delegacija sa predsednikom Titom na čelu doputovala je u posetu Japanu, prvu ikada posetu tog nivoa u odnosima dve zemlje. Delegaciji je priređen upadljivo svečan doček ( car Hirohito lično je došao do aviona da ispred njega dočeka gosta ), a naša štampa naveliko je pisala o tome putovanju, koje je bilo verovatno najdalje koje je Tito ikada preduzeo. Titova poseta je, to i danas može da se kaže, na Japance ostavila veoma jak utisak, jer je on bio lider zemlje koja je po svim merilima bila mala, ali igrala nesrazmerno veću ulogu u svetskim odnosima. Mnogo političkih analitičara i poznavalaca jugoslovensko- japanskih odnosa i dan danas tvrdi da Jugoslavija nije kako treba iskoristila Titovu posetu Japanu. Umesto da je tada ojačala ekonomske veze i od te zemlje sa izuzetnim ekonomskim potencijalima dobila mnogo više nego što je bila godišnja razmena od 200 – 400 miliona dolara, Jugoslavija je, kao i u mnogim drugim prilikama, izabrala da to ostavi za neki drugi put.

Doba šezdesetih i sedamdesetih godina doneli su nam otkriće japanskog filma. Posle „Rašomona” Akire Kurosave, koji je iznenadio svetsku javnost 1951. godine, osvojivši glavnu nagradu u Veneciji, mnogi filmski kritičari su shvatili da ne samo Kurosava, nego i čitav japanski film do njega i film toga vremena zaslužuju mnogo veću pažnju nego što im je svet do tada pridavao.
Prvobitno svrstan u grupu istorijskih filmova, koji su masovno proizvođeni u Japanu od samog doba nemog filma, i koji po strukturi dramske radnje i umetničkim dostignućima glumaca i režisera, nisu odmicali od klasičnih vesterna ili gangsterskih filmova iz Holivuda, „Rašomon” je iznenadio i same Japance.
Scenario je napisan na osnovu dve pripovetke Rjunosukea Akutagave, poznatog pisca uopšteno smatranim preteškim za ekranizaciju, a radnja je smeštena u davnu istoriju Japana, period Heian. Ne samo da je ovaj prvi pokušaj ekranizacije Akutagave uspeo, nego je genijalni režiser po svemu prevazišao jednog od najboljih savremenih japanskih pisaca.
Kad je stigao u Beograd, „Rašomon” je odmah osvojio gledalište, a njime je započela i masovna zaljubljenost u dobar japanski film među našim intelektualcima. Čitave generacije ljudi koji će kasnije voditi glavnu reč u našoj kulturi nisu mogle da zamisle svoje obrazovanje bez iskustva koje im je doneo „Rašomon”. Taj film ostavio je iza sebe u srpskom jeziku i termin koji niko verovatno uskoro neće moći da zameni nečim drugim : rašomonijada. Njime se označavala komplikovana, zamršena priča, možda protkana i nekim neistinama i lažima, ali u svakom slučaju priča van običnih tokova. U uličnom žargonu Beograda takođe je formiran termin „rašomonci”, koji je uopšteno označavao voajere. Beogradski mangupčići verovatno su za formiranje ovog termina bili inspirisani scenom seksualnog akta ( da li silovanja ?) razbojnika i mlade žene, dok sve to posmatraju vezani muž i oči prolaznika sakrivenog u čestaru.
„Skrivena tvrđava”, „Jođinbo”, „Sanđuro”, „Sedam samuraja”, „Živeti”, „Harakiri”, „Strašne priče”, „Golo ostrvo”, bili su filmovi Kurosave i njegovih japanskih kolega koji su oduševljavali i duboko uticali na našu publiku. To je, naravno, izazvalo i veće prevođenje dela japanske književnosti, u to vreme još sa drugih stranih jezika, francuskog, engleskog, nemačkog. Objavljeno je nekoliko zbirki pripovedaka Rjunosukea Akutagave, njegova novela „Kappa”, izvanredne „Priče kiše i meseca” Akinarija Uede, „Hiljadu ždralova” i „Snežna zemlja” Jasunarija Kavabate, „Posle banketa” i „Šumor valova” Jukija Mišime, „Zen budizam i psihoanaliza” Daitaroa Suzukija i Eriha Froma, a tekstove o Japanu stranih autora prevodili su i prerađivali mnogi od onih koji su zadivljeni izlazili iz bioskopskih sala, opčinjeni japanskim filmom.
Uporedo sa interesovanjem za Japan i japanski film, književnost i kulturu, prirodno je došlo interesovanje prvo za japansku filozofiju, a onda i za japanske budo veštine, ili borilačke sportove, kako se to kasnije govorilo. Đuudo (džudo), karate, kasnije aikido, kendo, đuđicu (džiudžicu), počeli su da ulaze u naše sportske sale, nespretno u početku, preko Zapadne Evrope i uz pomoć ljudi koji su se u tim veštinama tamo oprobali,a onda je došlo i formiranje pravih klubova i sportskih saveza i prve pojave naših boraca na međunarodnim takmičenjima.
Istoriju razvoja japanskih borilačkih – budo veština u našoj zemlji bilo bi zanimljivo, ali i teško napisati, jer posle mnogo godina teško je otkriti sve prave tokove kojima su one kod nas stizale. Sama činjenica da je za treniranje džudoa bilo neophodno nabaviti tatami (strunjače) i obući đudogi (kimono za džudo) donosila je velike nevolje uglavnom siromašnim entuzijastima, koji su se snalazili na sve i svakojake načine. Sa karateom je išlo nekako lakše, jer ni takozvani kimono nije morao da bude od pravog jakog pamučnog materijala, kao u džudou, niti je za njega uvek bila neophodna strunjača.
Sredinom sedme decenije, nešto kasnije od japanskih studenata koji su ovde već dugo boravili, prvi Jugosloveni su krenuli na studije u Japan, uglavnom putem razmene studenata i to na postdiplomske studije iz različitih oblasti. Među prvima su bili Dušica Erić iz Beograda, koja je studirala književnost, i Jovo Jarić seizmolog. Dušica Erić je imala „štofa” za prvog pravog jugoslovenskog japanologa, odlično je znala jezik i mnogo pročitala, ali se, kažu, ubrzo posle povratka iz Japana udala i negde otišla iz Jugoslavije.
Iz generacije naših ljudi koji su postdiplomski studirali u Japanu, vredno je pomenuti jednog od onih koji se verovatno najtemeljnije bavio tom zemljom. To je beograđanin Džemal Hatibović, već dugo u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, koji je dobro naučio japanski jezik, pa i prevodio Titu, tokom njegove posete Japanu. Džemal Hatibović napisao je dve veoma važne knjige za proučavanje Japana kod nas, „Japan – međunarodni položaj” ( 1971) i „Japan – privredni rast” (1980).
U isto vreme kada je Hatibović stanovao u Domu za strane studente u Komabi, skoro nezaobilazno mesto za strance koji studiraju u Tokiju, u japanski glavni grad došao je Australijanac, poreklom Beograđanin, Dejan Razić. Mladić koga pamte još danas i opisuju iz rane mladosti kao jednog od najzgodnijih i najmarkantnijih, ali i najpametnijih, beogradskih gimnazijalaca. Po ocu je bio Crnogorac, po majci Vojvođanin, a po biografiji građanin sveta. Iz Beograda je otišao u London, odande u Sidnej, u Australiji je diplomirao japanski i kineski jezik, a u Tokiju završio postdiplomske studije. Nikad perspektivnijeg japanologa i sinologa u jednom čoveku nije dobila Australija, ili bilo koja zemlja, tako lako, ali okolnosti među koje se umešala i bolest i nostalgija, vratili su Dejana sa ženom Tošiko, Japankom, i sinovima Petrom i Ken-Kenom natrag u Beograd.

Stigao je 1971. godine u Vasinu ulicu 14 u Beogradu, u stan svojih roditelja, i ulica i ceo grad obogatili su se za jednu neobičnu egzotičnu porodicu, kojoj se u Beogradu pridružio treći sin Gradimir. Tošiko je brinula o deci, upoznavala okolinu i ljude, a Dejan je odmah krenuo da prenosi svoja znanja. Već u februaru 1972. godine na Kolarčevom univerzitetu počeo je sa radom prvi kurs japanskog i kineskog jezika, na kome je predavač bio Dejan Razić, a u toj prvoj grupi za japanski našao se i autor ovog teksta.
Bilo je neobično, čak fantastično, sedeti u tim klupama na Kolarcu svake druge, treće večeri i slušati čoveka našeg lika, našeg imena, kako tečno govori jezik koji smo do sada slušali samo dok smo gledali filmove Kurosave i drugih japanskih režisera, ili na radiju slušali neku retku japansku pesmu. Japanski jezik koji je govorio Razić delovao je nekako pitomije, mekše, ali smo tek kasnije saznali da, prateći tradiciju japanskog pozorišta, glumci u filmovima ponekad prenaglašeno govore grlenim glasovima, ne baš tako običnim u svakodnevnom govoru. Na Kolarcu se tada, u toj prvoj grupi, okupilo dvanaestak radoznalaca željnih da nauče jezik, ali kroz njega i nešto više o toj zemlji o kojoj su do tada saznavali samo posredno.
Slušajući Dejana Razića, postepeno smo shvatali činjenicu, koja nam je većini kasnije već postala životno jasna, da je Japan zemlja kao svaka zemlja, da su Japanci ljudi kao svi ljudi, a da je ono što nama u toj zemlji i tim ljudima deluje egzotično ustvari samo spoljni egzotični fil jedne torte, koja je u svojoj suštini po ukusu sasvim slična drugima. Egzotiku i neobičnost donosila je udaljenost, drugačiji uslovi života, dugogodišnja izolacija, a ustvari u toj zemlji živeli su obični ljudi, koji su imali ista onakva osećanja kakva smo i mi sami imali. Jedna od prvih japanskih poslovica, koju nas je Razić naučio, bila je „Muž je kriv i zato što je bandera visoka, i poštansko sanduče crveno”. Poslovica je očigledno bila savremena, ali je bila tako životna i sočna, da smo odmah shvatili da u Japanu nije baš sve različito u odnosu na nas, kao što smo mislili. Razić je uveo i neki prisniji odnos sa svojim učenicima, na koji nismo navikli kod svojih univerzitetskih profesora.
Učilo se brzo, a mi to nismo primećivali. Za samo nedelju dana već smo naučili prvu od dve japanske slogovne fonetske azbuke, hiraganu, koja ima 46 znakova ( sa kombinacijama čak 92), a vrlo brzo i drugu slogovnu azbuku katakanu, sa isto toliko znakova.Istovremeno, trebalo je učiti kineske ideograme KANĐI, od čijeg broja nam se vrtelo u glavi. Čak 1860 ideograma trebalo je naučiti da bi čovek mogao da čita novine ili knjigu u Japanu! „Jugoslavija prilično zaostaje u japanologiji za drugim zemljama, pa ih treba stići. Svi su nam daleko odmakli. Neko mora da prevede sve one divne japanske knjige, a Japanci ih pišu preko 15 vekova”, govorio je Razić. Prošlo je nekoliko godina, kada nam je on to pokazao i na delu, prevevši nekoliko značajnih romana japanske književnosti: „Hiljadu ždralova” Jasunarija Kavabate, „Zlatni paviljon” Jukija Mišime, „Večna riznica” Ihare Saikakua, „Žena u pesku” Kobo Abea, „Crna kiša nad Hirošimom” Masuđija Ibusea, „Mala Toto” Tecuko Kuronajagi, „Dug put kroz mračnu noć” Naoja Šige, mnoštvo kraćih priča i japanske narodne bajke.
Posle dve godine Dejan Razić primljen je na Filološki fakultet u Beogradu, 1976. godine počeo je nastavu japanskog i kineskog jezika na fakultetu, oformivši obe katedre, a 1982. godine odbranio doktorsku disertaciju „Naturalizam u savremenoj japanskoj književnosti”. Razić se na kratko vratio sa studijskog boravka u Japanu da bi prisustvovao otvaranju prve Katedre za japanski jezik i književnost, koja je bila u potpunosti delo njegovih napora, i na kojoj će nastaviti da radi njegova mlađa koleginica Ljiljana Đurović- Marković. Sledeće 1986. godine, 16. januara, Dejan Razić je prerano umro, u pedesetoj godini, ostavljajući iza sebe mnogo, ali i veliku prazninu koju je teško biti popuniti. Na Filološkom fakultetu postoji njegova spomen-biblioteka, studentima se govori o njemu kao o pioniru japanologije kod nas na redovnim predavanjima, a izdavači povremeno izdaju knjige sa njegovim prevodima, koje još otkrivaju po časopisima. I sada, trideset dve godina posle smrti, još ga niko nije prevazišao u broju i obimu prevoda i tekstova o Japanu.
Sedamdesetih i osamdesetih godina intenzivirani su diplomatski kontakti, bilo je mnogo poseta delegacija i političara, ali najvažnija je sigurno bila 1976. poseta japanskog krunskog princa Akihitoa i njegove žene Mićiko ( sadašnjeg cara i carice). Njih dvoje su tada ustvari uzvratili državnu posetu koju je predsednik Tito učinio Japanu osam godina pre toga. Nežna lepotica, tada u najboljim godinama, princeza Mićiko očarala je i muško i žensko svojom pojavom, a novinari i televizija pomno su pratili svaki njihov korak, od Beograda, preko Dubrovnika do Svetog Stefana. U pratnji tadašnje princeze u Beogradu bila je Ljiljana Glumac Ratković, nekadašnji student u Tokiju i jedan od veterana Srpsko-japanskog društva, , koja, kako kaže, još nije iskoristila poziv na čaj koji joj je tada uputila sadašnja japanska carica.

Nobelova nagrada za književnost Jasunariju Kavabati 1968. godine i spektakularno samoubistvo Jukija Mišime 1970. godine ubrzali su prevođenje japanskih književnih dela kod nas. O Japanu su počele da izlaze knjige naših autora iz mnogih oblasti, među kojima su filozofija, poezija, borilački sportovi i ekonomija bili najčešći. Bilo je i naših ljudi koji su objavili knjige u Japanu. Među prvima je bio Radomir Kovačević, džudista, koji je dugo boravio u Japanu i tamo postao kapiten džudo ekipe sportskog univerziteta „Tokai“. Na sahranu prerano umrlog Kovačevića 2006. godine, u Beograd je došao najbolji džudista svih vremena Jamašita, da oda poštu svom prijatelju i kolegi, koga je smatrao ravnopravnim sebi.
U Japanu smo pobrali poene 1985. godine, kada je Gran Pri na najvećem svetskom konkursu karikature u organizaciji japanskog dnevnog lista „Jomiuri Šinbun”, inače najtiraženijeg lista na svetu, dobio Dušan Petričić. Njegov radnik-optimista, koji sa jarkim bojama u kantama ulazi u tunel da ga ofarba iznutra, toliko je opčinio žiri, da , kako je u govoru prilikom predaje nagrade, rekao predsednik tog žirija, mnogi članovi nisu imali više volje da gledaju ostale radove, kojih je bilo na desetine hiljada. Petričić je bio ubedljivo najbolji, odmah se i na prvi pogled videlo.
Pre i posle Petričića naši autori su dobijali manje i veće nagrade na isto konkursu za karikaturu, ali jedino je Petričić dobio Gran Pri, pa se njegovo ime svake godine u svečanoj sali lista „Jomiuri Šinbun” ističe zajedno sa imenima drugih dobitnika u istoriji tog velikog konkursa. Jedan od češćih dobitnika visokih nagrada na ovom konkursu, koji se ponavlja svake godine, je i karikaturista Borisav Stanković – Stabor.
Dušan Petričić je po povratku objavio u listu „Novosti” seriju svojih karikatura na temu Japan, od kojih je nekoliko bilo izvanrednih. Najbolja karikatura na tu temu bila je jedna u kojoj stjuardese guraju putnike iz aviona u prenaseljeni Japan. To je bila aluzija na gužve u japanskoj gradskoj železnici, gde službenici stanica na peronu povremeno moraju da poguraju u voz nekog putnika zbog čije se ruke, ramena, ili tašne, vrata voza ne mogu da zatvore. Takođe je dobra i ona koja u prvom kvadratu prikazuje japanskog turistu u inostranstvu, kako fotografiše, a na drugom kvadratu, kada skine foto-aparat sa očiju, vidi se da Japanac ustvari i nema oči. Foto-aparat mu ih zamenjuje.

Ekonomska saradnja između dve zemlje, međutim, nikako da se razmahne. Mada smo relativno rano kupili japansku tehnologiju za mnoge oblasti industrije, mi Japancima nismo imalo bogznašta da ponudimo. Iz Jugoslavije su uglavnom izvožene sirovine, poluproizvodi, hmelj, vino, i to je bilo sve. Razmena dve zemlje kretala se decenijama oko sto miliona dolara, u nekoliko mahova dostizala sumu od 400 miliona dolara, ali je to i dalje bilo minimalno u odnosu na razmenu koju je naša zemlja imala sa drugim razvijenim državama u svetu.
Veliki broj japanskih velikih korporacija otvorio je predstavništva u Beogradu, među njima „Micui”,„ Micubiši”, “Nišjo Ivai”, „Kanemacu Gošjo”. Jedino predstavništvo u socijalističkom svetu u Beogradu je imalo i DžETRO, Organizacija japanskih izvoznika, ali to nije mnogo doprinelo povećanju razmene. Jugoslovenski aerotransport – JAT i Kompas imali su dugo zajedničko predstavništvo u Tokiju, sa glavnim ciljem otvaranja direktne vazdušne veze između dva glavna grada, i povećanja broja turista iz Japana u Jugoslaviji, ali bez uspeha. Broj turista je stalno stajao na oko deset hiljada Japanaca u Jugoslaviji preko godine, dok je minimalan broj naših ljudi, zbog visokih troškova, putovao u Japan.
Jedan od uzroka neuspeha sa Japancima bila je verovatno naša nepripremljenost za posebne japanske uslove, ali i loša kadrovska politika. Nijedan od naših diplomata u Tokiju decenijama nije znao japanski jezik. Izuzetak je, relativno kasno, bio Nenad Burgić, prerano umrli diplomata Ministarstva za inostrane poslove, ali je on je japanski jezik učio sam, i nije njime vladao u potpunosti. Tek je pre nekoliko godina u ambasadi SR Jugoslavije u Tokiju na mesto atašea prvi put postavljena osoba školovana za Japan, mlada Snežana Janković, koja je diplomirala japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Diplomate i turistički predstavnici ranijih godina (čast izuzecima), decenijama su uglavnom otaljavali svoj posao, ili , zbog nepoznavanja jezika i sredine, drugačije nisu ni mogli da ga obavljaju. Govori se da je predsednik komiteta za saobraćaj japanskog parlamenta, od čijeg mišljenja direktno zavisi odobravanje otvaranje avionske linije sa Japanom, jednom kao član neke partijske delegacije boravio u Beogradu, a to niko ovde, ni među našima u Tokiju, nije znao. Naši su ga vodili na spisku samo kao jednog od pripadnika te partije, a nisu razmišljali o njegovoj funkciji u parlamentu. Da se tada tom čoveku posvetila veća pažnja, možda bi avioni davno već iz Beograda poletali direktno za Tokio.
Naši poslovni ljudi nudili su Japancima proizvode, ali nisu pre toga nikada zašli u japansku kuću ( niti konsultovali nekoga ko je u njoj bio ). Preveliki glomazni komadi nameštaja, koji su se dobro prodavali u Sjedinjenim Državama, nisu išli u Japanu, a naši poslovni ljudi tumačili su japansku nezainteresovanost njihovom zlovoljom prema nama. Niko od njih nije video kako izgleda japanska kuća ili stan iznutra, jer bi brzo shvatio da naši kauči i trpezarijski stolovi u Japanu izgledaju kao da su pravljeni za divove. Neadekvatni aparati, nepotrebni ukrasi, hrana na koju Japanci nisu navikli, bilo je ono što smo mi neuspešno nudili Japancima. Za japanske turiste nisu pripremane male, kratke ture, sa interesantnim sadržajima, jer su naši turistički funkcioneri ponude pravili na osnovu navika do tada čestih stranih gostiju u Jugoslaviji, Nemaca i Šveđana, koji su voleli da se čitave nedelje svakodnevno prže na suncu. Sa kratkim godišnjim odmorima, Japancima je vreme dragoceno, pa za celu Evropu ne mogu da odvoje ni nedelju dana. Kratko, jednodnevno, dvodnevno svraćanje u Jugoslaviju, na putu ka nekoj evropskoj destinaciji, nudio je retko ko, pa su nam Japanci malo dolazili. Japanci su nam sedamdesetih godina nudili da izgrade hotel u Beogradu, iz lanca hotela Nju Otani, jednog od najskupljih u Japanu. Do sporazuma nije došlo, jer je naš zakon tražio da svojina bude u odnosu 51:49, za nas, a Japanci to nisu mogli da prihvate. Zbog toga je hotel „Nju Otani – Vitoša” izgrađen u Sofiji, u Bugarskoj, od čega Bugari imaju velike koristi i dan danas.

Političari bi imali manje problema da su više gledali televiziju, bar u Japanu, jer je japanska televizija u decenijama posle Drugog svetskog rata istražila Jugoslaviju uzduž i popreko i saznala sve njene, pa i najmanje, tajne. Da mladoženje u Baču, u Vojvodini, moraju da na svadbi podignu teg težine sopstvene mlade, da u selu Srpci kod Požarevca postoji žena kovač koja potkiva samo krave, da u okolini Dečana i Prizrena Šiptarke nose pojaseve napravljene delimično od drveta, kako bi lakše nosile velike terete, pisac ovih redova sigurno ne bi znao da ga o tome nisu obavestili organizatori snimanja i scenaristi japanskih televizijskih kuća. Sa njihovim ekipama, kao prevodilac i koordinator, putovao sam širom ( prethodne) Jugoslavije i upoznao je bolje nego što sam ikada mislio.
Sa programom od šest ujutru do dva posle ponoći, osam kanala, uz više kablovskih, sa šest velikih i dvadeset sedam manjih televizijskih kuća, sa ukupno 4705 televizijskih stanica, japanska televizija je stvarno mamutska tvorevina. Medij koji je potpuno osvojio Japance i koji čak trasira neka društvena kretanja u toj zemlji, neodvojivi je deo japanske svakodnevnice, a televizijski spikeri, voditelji, glumci u TV filmovima i dramama bukvalno su nacionalni junaci.
Da bi povećale ili bar održale gledanost, japanske TV kuće imaju čitave timove istraživača, malih satelitskih agencija, stalnih i povremenih predstavnika i saradnika, koji čitaju novine, gledaju televizije drugih zemalja, prelistavaju Ginisovu knjigu i slične publikacije, sve u potrazi sa interesantnom temom za njihove putopisne ili kviz emisije, koje su veoma popularne u Japanu.
Osamdesete godine donele su veće interesovanje za Jugoslaviju, jer su se dotadašnje destinacije u zapadnoj Evropi, koje su uglavnom obilazile japanske TV ekipe „izlizale”, pa su tražene neke nove teme. Među socijalističkim zemljama mi smo ipak bili najsigurniji za boravak i kod nas je jedino bila velika sloboda kretanja, pa su pozivi iz japanskih TV kuća sa pitanjima raznih vrsta učestali.
Prvi program u čijem je snimanju ovaj autor pomagao japanskim kolegama bio je dokumentarni film o čupanju gusaka na jednoj velikoj farmi kod Zrenjanina. Pošto je davno jedna japanska firma koja je uvozila perje iz Jugoslavije i Mađarske, svoje jastuke i jorgane reklamirala tako dobro da je javnost ubedila da je perje baš u te dve zemlje najbolje na svetu, ekipa 4. programa japanske televizije jednog dana se obrela u Zrenjaninu i tamo provela tri dana ozbiljno snimajući guske. Režiser Naruhiko Onozava, sitni simpatični momak, prosto je skakao od sreće kada je, na zahtev da se nešto gusaka istera u polje, kako bi ih snimio, osoblje farme „Stočar” isteralo sve guske koje je imalo, nekoliko stotina. U rano proleće pustara je bila sivo-braon boje, a onda se naglo zabelela od gusaka koje su se gegale i gakale. Takav prizor verovatno nikada više posle toga nije snimila japanska TV kamera.
Ali, više od dokumentaraca kod nas su Japanci snimali materijal za kvizove. Japanci vole društvene igre, posebno na televiziji, pa su kvizovi izrazito popularni. Za razliku od nas, u njihovim kvizovima ne učestvuju anonimci – nepoznati ljudi, već uglavnom zvezde filma, TV glumci, poznati pisci, režiseri, glumice, pa je gledanost zbog toga još veća. Kvizovi su, zavisno od tematike, različitih naslova, pa su najinteresantniji „Naruhodo d vorld” ( slobodno prevedeno :Vidi, vidi u svetu), „Marugoto hau maći” (Koliko košta), i slično. Za kviz „Koliko košta” kod nas su jedanput snimili seriju priloga, kako bi učesnici u Japanu mogli da pogode koliko košta velika svinja i sve ono što se od nje dobije posle klanja, mečka koja ume da igra, lumpovanje u kafani kada se sve porazbija, kazan za pečenje rakije, slika koju naslika seljanka iz Kovačice (naivni slikar) …

Posle televizije, postali smo interesantni i autorima japanskog stripa. U februaru 1984. godine, pojavio se strip pod naslovom „Zbogom Lili Marlen”. Crtač i autor teksta bila je mlada Japanka Fukiko Ida. Radnja stripa smeštena je u Beograd za vreme Drugog svetskog rata, pod nemačkom okupacijom. To je mešavina ratne ljubavne priče i uzbudljive storije o ilegalcima u Beogradu, za koju autorka kao da je inspiraciju dobila od „Otpisanih”. Strip je dosta autentičan i očigledno je da je Fukiko Ida boravila u Beogradu i imala dobre konsultante. U Japan su ređe stizali naši filmovi. Među njima najzapaženiji je bio film „Nešto između”, sa Draganom Nikolićem, koji je čak repriziran na japanskoj televiziji, a koji su Japanci preimenovali u „Špricer udvoje”. Dosta pre njega prikazivani su „Skupljači perja”, a kasnije i, za Japance slični, Kusturičini filmovi.

Devedesetih godina, kod nas je počela da postaje popularna makrobiotika. Mala sala beogradskog „Sava centra” bila je stvarno mala za sve one koji su u aprilu 1988. godine želeli da čuju predavanje jednog Japanca. Raspoloživih hiljadu karata je rasprodato, a sala prepuna, pa su se stolice unosile i iz okolnih prostorija. Poseta kojoj bi pozavidela i prvenstvena košarkaška utakmica.
Čovek zbog koga se okupio toliki auditorijum zvao se Mićio Kuši i u svetu je predstavljan kao otac makrobiotičke ishrane, ishrane koja je jedina bila u stanju da spase čoveka u Evropi i Americi, nagojenog suviše obilnom i neprirodnom ishranom. Mićio Kuši imao je bazu u Sjedinjenim Državama, gde je držao i institut, a njegove knjige o zdravoj ishrani prevedene su na mnoge jezike sveta. Kuši je kod nas proveo nedelju dana, održao seriju predavanja, seminara i razgovora, sa ciljem da nas poduči zdravijem životu i ishrani u situaciji u kojoj je svet, kako je tvrdio, doveden na put samouništenja.
„Podsetite se šta su i kako jeli vaši stari, pročeprkajte malo po nasleđu vaših predaka i saznaćete zašto su oni bili zdraviji, živeli harmoničnije i lepše. Jedite hranu iz svoje okoline, jedite najviše ono što postoji u vašem podneblju”, skoro je molio Kuši. Rekao je da je važna ne samo vrsta hrane, nego i način na koji se koristi vatra, sudovi, zatražio od prepunog gledališta da dobro žvaće i da se uvek jede u porodici, za zajedničkim stolom. „Tek tako, ako se vratite bar delimično načinu života vaših predaka, moći ćete da budete fizički i mentalno zdravi, i srećni”, zaključio je Mićio Kuši, razočaravajući sve one koji su od njega očekivali egzotiku.
Godinu i po dana pre Mićija Kušija još jedan Japanac u godinama postao je zvezda u Jugoslaviji. Bio je to Šigeo Šingo, osamdesetogodišnjak te 1986. godine kada je doputovao u Beograd. Za predavanja Šigea Šinga, koji je predstavljen kao „otac japanskog privrednog čuda”, tražena je stolica više, novinari iz svih jugoslovenskih listova opsedali su hotel na Oplencu, gde je Japanac držao dvodnevni seminar, a njegovu posetu fabrici automobila „Crvena Zastava” u Kragujevcu pratila je čitava litija predstavnika sedme sile.
Šigeo Šingo je bio stručnjak za racionalizaciju proizvodnje i imao je ugovor sa proizvođačem automobila „Tojota”, čije fabrike posle njegovih poteza nisu uopšte imale zalihe ni delova, ni gotovih proizvoda. Ispitan je ritam proizvodnje, a kamioni su donosili delove tačno onim ritmom i u onim količinama koje su bile potrebne za ugrađivanje u kratkom vremenskom periodu.
„Osnova mog metoda racionalizacije proizvodnje je oslobađanje od svega što je suvišno”, govorio je Šingo.„Niko ko nešto proizvodi ne želi da proizvodi škart, niti iko voli da mu se gomilaju zalihe”. Tojota je postala jedan od vodećih proizvođača automobila na svetu baš zahvaljujući ispunjavanjima ova dva zahteva, koje je pomenuo Šingo.
Šingo je gostovao i u evropskim i američkim fabrikama automobila i poboljšao proizvodnju kod „Renoa”, „ Volvoa”, „Forda”, a stručnjake u najvećem svetskom proizvođaču kompjutera IBM – u ismejao kad su mu pokazali kako su sposobni da iz magacina na proizvodnu traku dovedu delove za nepuna tri minuta. „Meni uopšte nisu potrebni magacini, tu je najveća ušteda”, rekao im je Šingo.
Slušaoci Šingoovih predavanja u Jugoslaviji bili su podeljeni na dve grupe: jedni su vikali „to smo već znali”, a drugi „ to je nemoguće”. „Učim vas jednostavnosti”, govorio je Šigeo Šingo , kao da nije bio stručnjak za proizvodnju već neki drevni mudrac, stručnjak za zen budizam.„Razmišljajte o onome što radite svakog dana i tražite način da to brže izvodite”.
Organizatori Šingoove turneje napravili su dobar potez time što su posetu Kragujevcu ostavili za kraj njegovog boravka. Tako je Šingo, veseli i duhoviti starac, „nevernim Tomama” kojih je bilo na svakom koraku, stalno nudio opkladu u deset hiljada dolara prema sto da sve što priča nije vezano samo za Japan, već da može da se primeni u Jugoslaviji. Niko se nije usuđivao da položi traženu sumu, mada ulog od sto dolara nije bio ništa prema mogućnosti da se dobiju deset hiljada dolara.
Šingo je stigao u „Zastavu” a da se niko nije usudio da ga natera da izvadi novčanik iz džepa, pa su pale sve priče o našem optimizmu i samouverenosti. Tek se u „Zastavinim” fabričkim halama Šigeo Šingo susreo sa ljudima koji su potpuno razumeli ono što je on govorio. To nisu bili inženjeri, ni magistri ekonomije, ni doktori menadžmenta i organizacije proizvodnje, već obični radnici za mašinama čija imena je naša štampa zabeležila kao imena najvećih heroja: Slavomir Matović i Radoslav Lazarević.
Sa željom da sačuvaju nacionalni ugled, ova dva radnika „ Zastave” uz najveće napore izbacili su gotov deo za petnaest minuta i upitno pogledali starog Japanca. Šigeo Šingo razmišljao je tačno pet minuta i onda im ukazao na dva tri prazna hoda i nekoliko suvišnih poteza. Slavomir i Radoslav su pokušali ponovo i operacija je izvedena za samo sedam minuta. Sutradan, kada je ponovo došao u halu, Šigeo Šingo je zatekao dva radnika koji su cele noći premišljali kako da proces ubrzaju i pred njim sve isto izveli, ali sada za samo tri i po minuta.
Primer dva srpska radnika, koji su pokazali da umeju da primene njegova znanja, ali dođu i do svojih sopstvenih, kasnije je Šingu služio da na konferencijama za štampu odbacuje kao glupa pitanja:„Da li je vaš metod primenljiv u Jugoslaviji?”. „Kao da ste se u Ujedinjenim Nacijama dogovorili da mi u svakoj zemlji postavljate ista nesuvisla pitanja. Jugoslovenski radnici mi izgledaju prosečno obrazovaniji i inventivniji od japanskih, zašto bi bili gori od njih”, pitao je Šingo.„Ja sam samo kao lekar koji propisuje lek, a vaše je da vidite da li želite i možete da ga popijete”.
„Kako biste reagovali kad biste čuli da je neko zvao hirurga svetskog glasa da izleči običan prelom ruke, vrhunskog kompjuterskog stručnjaka da popravi tranzistor, ili da je Atletski savez angažovao poznatog trenera da trčanju na sto metara nauči debeljka od sto pedeset kila”, napisao je tada novinar Predrag Tašić i pogodio autoru ovog teksta tadašnje misli.
Šingoov prevodilac Ljiljana Đurović morala je da se muči i prevodi naše nesuvisle dosetke tipa „radio ne radio svira ti radio” i slično. Mi tada kao da smo znali od čega bolujemo, od čega trpi naša posustala ekonomija,a zvali smo lekara samo da dobijemo alibi za to što do tada nismo uzimali lekove. Ali, lekove kao da niko nije želeo da uzima ni u budućnosti.
List „Borba”, inače skromnog tiraža, planuo je tih dana prodajući se uz dodatak o Šigeu Šingu, Šingoove knjige su brzo prevedene i objavljene, ali učenja tog starca, koji je sada već dugo pokojni, niko od nas nije mislio da ozbiljno primenjuje. Bilo je takvih novinara koji su, pokušavajući da ublaže oštricu Šingoovih kritika, počinjali tekst o njegovim savetima klasičnom rečenicom za samoupravno doba: „Uvažavajući naše specifičnosti..” Šigeo Šingo nije to ni pomišljao. Kakve specifičnosti ? „Svaki radnik ima dve ruke i dve noge i još mozak uz to. Znači moja učenja su primenljiva svugde u svetu. Voleo bih da vas odvedem u Tokio i pokažem vam rasprodaje na kojima se naši trgovci stalno oslobađaju zaliha. Jedino sam ovde čuo da ljudi profitiraju na držanju i skrivanju zaliha. Možda profitiraju trenutno, ali tako hrane inflaciju, pa će za zarađene pare moći manje da kupe. Zar ti ljudi, na kraju krajeva, ne vole svoju zemlju i zar joj ne misle dobro?” sa čuđenjem se u Beogradu pitao Šigeo Šingo, skoro proročanski. Jugoslavija je samo nekoliko godina posle toga postala poprište najveće inflacije u svetskoj istoriji, a njeni izazivači očigledno su bili iznutra i očigledno nisu bili patrioti.
U proleće 1990. godine na vratima sopstvenog mini džeta na beogradskom aerodromu Surčin pojavio se predsednik velike japanske korporacije „Soni” Akio Morita, tvorac tranzistorskog aparata, vokmena i najpopularnijih svetskih televizora. Akio Morita je od male električarske radnje u Tokiju, stvorio giganta kome se divi svet, a znalo se da u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama Zapada kupuje fabrike i nekretnine kao da su šargarepe na pijaci.
Ponadali smo se da je najzad došlo vreme za nas, jer ako bi Morita kupio „Ei” Niš, blagostanje bi se izlilo na celu zemlju, a da ne govorimo o podizanju fabrika u bescarinskoj zoni u Beogradu i sličnim projektima. Bile su to priče slične onoj o tome da Japanci imaju želju da od nas iznajme Vojvodinu, pa da hrane celu Evropu – priča vrlo malo osnovana, jer u Evropi ima dovoljno hrane, a ovaj autor nikada nije bio čuo za takvu nameru Japanaca. Bili su to plodovi samo naše mašte.
Moritina poseta bila je vremenski kraća nego boravak Šigea Šinga, ali njeno medijsko pokrivanje bilo je slično. Televizijski gledaoci, čitaoci novina, iščekivali su svaku reč maga japanskog biznisa i proizvodnje, posebno stanovnici Niša i Beograda, ali on je više slušao nego govorio, više klimao glavom nego što je davao izjave.
Baš kada je morao da govori, to su bile neodređene rečenice iz kojih ništa nije moglo da se zaključi. Morita je spektakularno prošetao Knez Mihailovom ulicom, u centru Beograda otvorio prodavnicu „Sonijevih” proizvoda ( u kojoj su, uzgred, mnogi aparati bili skuplji od istih takvih koji su se od ranije prodavali po okolnim fri šopovima i knjižarama) i onda odleteo iz Beograda, da obiđe još neke zemlje bivše Istočne Evrope. Osim nekoliko poklona i suvenira, u Moritinim džepovima i koferima nije bilo ničega što je moglo da nam da nade da smo na pragu investicionog čuda u Jugoslaviji. Nikakav sporazum, nikakav ugovor, ništa opipljivo.

Japan nam se ponovo približio u jesen 1990. godine, kada je u hotelu „Takanava ” u Tokiju zasedao Međunarodni olimpijski komitet, sa zadatkom da odredi domaćina Olimpijskih igara 1996. godine. Beograd je bio jedan od najozbiljnijih kandidata, mnogi su mu davali velike šanse, a najveće nade polagane su u to da konkurencija između Atine i Los Anđelesa može da bude toliko velika da se komitet na kraju odluči za treće rešenje – jugoslovenski glavni grad.
Velika delegacija Beograda i našeg olimpijskog komiteta putovala je tada u Tokio, a , uz funkcionere, našli su se i naši „međunarodni aduti”, sportisti Vlade Divac i Dragutin Topić. Tada je autor ovih redova saznao i za Topićevu „japansku vezu”. Svi se sećaju njegovih spektakularnih skokova preko motke i uvek kada bi postigao uspeh još spektakularnijeg trijumfalnog izmahivanja rukama – kao da nešto seče mačem.
Na pitanje šta mu to znači, Dragutin Topić je tada odgovorio: „ To su pokreti kakve je mačem pravio samuraj Musaši”. Topićev trener nedavno preminuli Mihailo Švraka pročitao je ranije taj roman, ali i „Pet krugova”, spis o taktici, koji je napisao sam samuraj Musaši i preporučio ga je Topiću kao literaturu za jačanje borbenog duha. Topića sam tada fotografisao u tipičnom japanskom vrtu, sa samurajskim mačem u rukama, i tako je nastao članak za list „Tempo” u kome je objašnjeno zašto naš skakač u vis pravi onako neobične pokrete posle skoka.

Evidentno je da su, uprkos mršavim rezultatima u razmeni sa Japanom na ekonomskom planu, odnosi među običnim ljudima uvek bili veoma dobri. Nedavni incident sa krađom bicikla jednom Japancu u Beogradu verujem da je jedan od prvih takve vrste, jer su se Japanci, uglavnom, tokom boravka kod nas, za razliku od mnogo neprijatnosti koje umeju da dožive u zemaljama Zapadne Evrope, veoma dobro provodili.
Autoru feljtona su jednom prilikom u Subotici bukvalno kidnapovali grupu japanskih profesora, koji su kupovali suvenire u robnoj kući. Šef robne kuće je na moje začuđeno pitanje:„ Gde su nestali moji Japanci?” odgovorio: „Odveli su ih moji prodavci kućama, na ručak, da ih pokažu ženama. Oni nisu nikada imali Japance u gostima”. Posle nekoliko časova Japanci su se vratili, oduševljeni prijemom i gošćenjem, iako ne znam kako su se sporazumevali, a onda su, zauzvrat, iznajmili restoran hotela na Paliću, pa svoje domaćine pozvali na večeru sledećeg dana. Vojvođansko – japanska lumperajka trajala je do ranog jutra.
Naši ljudi, izgleda, posebno su raspoloženi da ugoste Japanca. Valjda zato što su kod nas tako retki. A Japanci, opet, kao da se kod nas nekako lepo i opušteno osećaju. Tvrdi se da među japanskim diplomatama u ambasadama i konzulatima u inostranstvu procentualno najviše njih se oženi domaćim devojkama – u Japanskoj ambasadi u Beogradu. Naših zetova, japanskih diplomata, bilo je u nekim trenucima i po trojica odjednom u Beogradu, a ostali su sa ženama bili u Tokiju, Beču, jedan čak u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Mnogi naši ljudi koji odu u Japan, naročito dalje od velikih gradova, kažu da je atmosfera u tim malim mestima ista kao u našim varošicama i selima. Poznavaoci tvrde da sigurno u tim osećanjima ulogu igra i to što je u Japanu i u našim zemljama patrijarhalna atmosfera vladala duže nego u drugima, zbog izolacije od ostalog sveta i specifičnog razvoja kultura.
Jedan japanski TV program sniman je u Bogatiću i Crnoj Bari, samo zbog toga što postoji neverovatna sličnost u radnji i zapletima u jednom japanskom i jednom srpskom romanu: „Musaši Mijamoto” pisca Eiđija Jošikave i „Hajduk Stanko” Janka Veselinovića. Musaši je japanski nacionalni junak, najbolji borac samurajskim mačem svih vremena, o kome je pisac Jošikava napisao roman uz koji često stoji i epitet nacionalni. Slično je i sa „Hajduk Stankom”, koji je deo lektire naših osnovaca i, naročito ranije generacije, odrastale su vaspitane na moralnim načelima koje je on propagirao. U oba romana dva najbolja druga u selu sukobljavaju se zbog zajedničke drugarice iz detinjstva, jedan od njih, iz ljubomore, kreće lošim putem, a drugi prerasta u junaka, najboljeg borca. Kraj je različit i krajnja poruka takođe, ali su dotle sličnosti velike, pa je TV ekipa japanske televizije snimala naše „Hajdučke večeri” i boravila kod izabranog „harambaše”, koga su stalno zvali „Musaši”.
Veze dve zemlje stalno su jačane privatnim kontaktima, pa je tako japanski diplomata Keisuke Oba, koji je u više mahova boravio u Beogradu radeći u Ambasadi Japana, pred smrt odlučio da mu grob bude baš u Beogradu. Oba je kao mladić prvo studirao u Beogradu, gde je stekao mnogo prijateljstava, a posebno mu je bilo blisko prijateljstvo sa porodicom Šumanović iz Šida ( inače rodbinom slavnog slikara ), koje je bukvalno smatrao svojima. Više puta je kasnije u Beogradu boravio kao diplomata, a poslednji put kao otpravnik poslova u Ambasadi Japana u Beogradu, u vreme sankcija UN prema Srbiji. Umro je daleko od Beograda i rodnog Japana, ali je sinu, sa kojim je pred smrt komunicirao na srpskom jeziku, rekao da želi da ga sahrane u našem glavnom gradu. Na Novom groblju u Beogradu sahranili su ga prijatelji i poštovaoci.

Da se u Beogradu 1989. formira prvo Društvo jugoslovensko-japanskog prijateljstva ideja je potekla od majstora za pravljenje japanskog papira VAŠI i majstora igre GO Slobodana Dragosavca. Mada je u Japanu Društvo japansko-jugoslovenskog prijateljstva, čiji predsednik je tada bio gospodin Tadateru Macudaira, postojalo skoro četiri decenije, kod nas društva ove vrste u Titovo vreme nisu mogla da budu formirana tako lako. Zabrana pravljenja novih društava izdata je izgleda u vreme rezolucije Informbiroa, pa su u Beogradu postojala samo ona društva koja su formirana pre Drugog svetskog rata. Mala grupa entuzijasta okupljena u prostorijama Filološkog fakulteta, za prvog predsednika izabrala je ranijeg ambasadora naše zemlje u Tokiju Iliju Topaloskog. Kad su po jugoslovenskim republikama, van Srbije, u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju, počela da se skoro ekspresno formiraju društva prijateljstva sa Japanom, što je već mirisalo na odvajanje, pred sam početak rata u Bosni, u februaru 1992. godine osnovano je i Srpsko-japansko društvo ( pisac ovog teksta upisan je kao njegov osnivač ), čiji prvi predsednik je bio Dragan Popović, fizičar koji je doktorirao u Kjotu. Koliko za Japan kod nas postoji interes pokazalo je i uvođenje učenja japanskog jezika u Filološkoj gimnaziji u Beogradu, što je inicirao njen direktor Vuk Milatović. U toj gimnaziji školovanje je završilo već nekoliko generacija koje su kao glavni strani jezik učili japanski, što je, kažu, jedinstven slučaj u Evropi: da se kao glavni strani jezik japanski izučava u srednjoj školi. U školi povremeno gostuju lektori, mladi Japanci, koji učenicima Filološke gimnazije pomažu da lakše savladaju japanski jezik.

Secesija jugoslovenskih republika i rat doneli su odlazak japanskog ambasadora iz Beograda 1992. , ali i zadržavanje veoma jakog sastava ambasade te zemlje u našem glavnom gradu. Razlog za to bila je činjenica da je kao specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija za ovo područje upućen japanski diplomata Jasuši Akaši. Pored ove prilike za jačanje svog uticaja na međunarodna kretanja, Japan je na čelu Visokog komesarijata UN za izbeglice imao gospođu Sadako Ogata, japansku profesorku univerziteta, koja je taj komesarijat vodila u vreme raspada prethodne Jugoslavije i velike reke izbeglica, koja je iz zaraćenih područja krenula prema Jugoslaviji.
Verovatno zahvaljujući položaju ovo dvoje uglednih Japanaca i činjenici da japanski novinari nisu bili pod kontrolom svojih vlada kada pišu o spoljnopolitičkim pitanjima, u Japanu se pisalo veoma uravnoteženo o sukobu na našem tlu, a demonizovanja Srba i kažnjavanja unapred bez saslušanja, u čemu su se specijalizovala glasila drugih razvijenih zemalja, uglavnom na Zapadu, u Japanu nije bilo.
Samo oni novinari koji su pratili zapadnu štampu i na osnovu nje pisali komentare, pisali su bez rezerve loše o Srbima u jugoslovenskom sukobu. Oni japanski izveštači, koji su lično dolazili u Vukovar, u Bratunac, na frontove širom Hrvatske i Bosne sa naše strane, pisali su realno o sukobu na našem tlu. Najtiražniji list na svetu japanski „Jomiuri šinbun” među prvima je opširno pisao o etničkim čišćenjima Srba od strane Hrvata u Zapadnoj Slavoniji, u vreme kada su zapadni mediji gudili o navodnim srpskim etničkim čišćenjima u Bosni. Bilo je i apsurdnih situacija. U jednom japanskom listu na engleskom jeziku objavljen je intervju sa Sadako Ogata, u kome ona navodi broj izbeglica u pojedinim područjima prethodne Jugoslavije. Iz brojki koje je Ogata navela bilo je stopostotno jasno da su Srbi najbrojnije izbeglice u ovom ratu. To je shvatio priređivač intervjua i tekst tako opremio. Ali to nije shvatio i grafički urednik, koji je često koristio političke karikature iz zapadnih listova. Videvši da je tema rat na jugoslovenskom tlu, grafički urednik je, ne čitajući intervju, kao ilustraciju teksta odabrao karikaturu iz američkog lista „Kriščijan sajens monitor”, prema kojoj su Srbi ti koji maltretiraju izbeglice koje UN ne može da zaštiti(!).
Dok smo doživljavali uvrede i ponižavanja na svim stranama, u mnogim zemljama sveta, nije bilo nijednog Srbina koji je čuo ružnu reč na svoj ili svog naroda račun u Tokiju. Japan je najduže bio zadržao na snazi i propis o oslobađanju od viza za građane naše zemlje, pa su Jugosloveni u vreme kada su im vrata drugih zemalja često bila zatvorena, u Japan legalno stizali, samo sa overenim pasošem.
Iako su propaganda iz Bosne i Hrvatske postizali dobre rezultate i u Japanu, ipak je najveći broj Japanaca znao da Srbi podnose velike patnje pod sankcijama i od ratnih strahota. Japanac Jasuši Akaši, iako obrazovan u SAD, oštro se suprotstavio američkoj politici okrivljavanja isključivo Srba u ovom ratu i to je bio jedan od razloga njegovog kasnijeg smenjivanja sa ovog položaja. Akaši je posebno svojim izjavama o američkoj politici u Bosni naljutio agresivnu Madlen Olbrajt, koja je bukvalno rekla da Japanac treba da pazi ko ga plaća ( misleći na SAD, koja je nominalno najveći finansijer UN ).
Japan je kao država sve vreme našeg rata bio najveći donator za izbeglice, pomažući uglavnom preko Ujedinjenih Nacija što je više mogao, a u Beogradu je najviše humanitarnih kancelarija i predstavništava iz Japana, kao pojedinačne zemlje.
U vreme rata na području bivše Jugoslavije bilo je i individualnih napora, pravih podviga. Bračni par Vesna i Radoje Belušević iz Novog Sada su u gradu nauke Cukuba, u kome već dugo žive i rade, održali nekoliko govora o položaju izbeglica u Srbiji, posle čega su njihov stan i svi prilazni hodnici bili prepuni paketa koje su Japanci pripremali za ugrožene u Jugoslaviji. Beluševići su od preciznih i pažljivih Japanaca uvek dobijali i tačnu sumu novca za poštarinu, a Vesna je pakovala i mesečno nosila na poštu tone i tone odeće, pribora za higijenu i svega drugog što su Japanci godinama izdvajali za nas i slala u Jugoslaviju.
Kada su retki novinari iz Beograda otišli iz Tokija, Vesna Belušević počela je da piše za „Politiku Onlajn“ i nastavila da svedoči o tome šta se događa u Japanu.
U Kavasakiju je Srpkinja Milka Imatoki dala kratak intervju za list „Asahi šinbun ”, u kome je rekla da deca izbeglice u Jugoslaviji nemaju školski pribor, pa joj se kuća za nedelju dana napunila olovkama, gumicama i drugim školskim potrepštinama. Milka, udata za japanskog poslovnog čoveka, je takođe poslala i prenela tone i tone materijala, donosila novčane pošiljke pomoći u Beograd, a sa sobom u Tokio nosila crteže dece izbeglica, čije je izložbe priređivala u Kavasakiju, Tokiju i drugim gradovima.

Mnogi novinari, univerzitetski profesori, politički i socijalni radnici u Japanu zainteresovali su se za naše probleme i pokušali da nam pomognu da ih što lakše rešimo. Niko nije učinio veći podvig od profesorke Icuko Teruoka, koja je u Beograd dovela prvu grupu poslanika i profesora još u vreme najstrožih sankcija prema nama, da vide njihove posledice. Niko nije uspeo kao ona, da decu iz razrušenog Kobea 1995. dovede u još nesigurni Beograd u goste beogradskoj deci, kad su ih bezuspešno pozivali iz SAD, Australije, sa Novog Zelanda. Izuzetno uticajna u Japanu, gospođa Teruoka je u više mahova javno tvrdila da su Srbi nepravedno kažnjavani tokom ovog rata i da građani drugih zemalja treba da im se na neki način za to izvine i oduže.
Novinari, novi specijalisti za Jugoslaviju, istoričari i politikolozi, koji do ovog rata nisu nikada putovali u Beograd, odjednom su počeli da se interesuju za nas i da pišu o nama. Urednik uticajnog japanskog nedeljnika „Dajmond” Tošihiko Egusa objavio je članak autora ovog feljtona o situaciji u Jugoslaviji na pet stranica svog lista, što je bio redak tekst novinara iz Beograda u stranoj štampi u to vreme, naročito tako opširan i objavljen bez izmena. Egusa je nastavio da objavljuje tekstove o nama, tvrdeći stalno da nas svet nije dobro razumeo. Prerano umrli Egusa je pre smrti boravio u Jugoslaviji, zajedno sa izuzetno poznatom TV voditeljkom Maoko Kotani, a nekako u to vreme u Beograd je po ko zna koji put za kratko vreme došao Ajuri Sakamoto, fotoreporter lista „Tokio Šinbun”, koji je više puta u vreme rata bio u Vukovaru i Bosni, pa čak godinu dana boravio kao gost u Foto redakciji Novinske agencije Tanjug.
O nama je mnogo pisao i Jukihiko Maćida, novinar lista „Mainići Šinbun”, koji je bio dopisnik svog lista u Beču i koji je jednom prilikom napisao dirljiv tekst „Srpsko srce”, u kome je opisao patnje, ali i ponos Srba koji su trpeli pod međunarodnim sankcijama. Ne treba zaboraviti ni novinara lista „Asahi šinbun” Šjuićija Tomarua, koji je izuzetno objektivno pisao o nama u vreme raspada prethodne Jugoslavije i jedanput bukvalno štrajkovao zato što mu je urednik promenio neke rečenice u tekstu u kome se Srbi označavaju ne kao vinovnici, nego kao žrtve rata.

Veliki značaj za saznavanje istine o ratu na teritoriji bivše Jugoslavije imao je i boravak u Japanu Dragana Stojkovića Piksija, nekadašnjeg reprezentativca i člana „Crvene zvezde“. Piksi je preko devet godina igrao za japanski fudbalski klub „Nagoja granpas“ i u njemu ostvario neverovatnu popularnost. Za njega su, dok je igrao, znali ne samo ljubitelji fudbala, nego bukvalno i staro i mlado, jer je Piksi, kao popularan čovek nastupao u mnogim TV reklamama, kontakt programima, i oduševljavao Japance svojom iskrenošću, skromnošću, ali i smislom za humor.
Naravno, presudna je bila njegova virtuoznost na terenu, gde je Japancima prikazivao takve bravure, od kakvih bi se verovatno uzdržavao u nekoj drugoj zemlji. Za Japan fudbal je bio nešto relativno novo, pa su zbog toga u svoje klubove dovodili igrače i trenere iz drugih zemalja sa dužom fudbalskom istorijom.
Može sa sigurnošću da se kaže da je jedan od najsnažnijih uticaja na razvoj japanskog fudbala ostvario baš Dragan Stojković, koji je, iako je bio zvezda, izgarao na terenu i bio pravi „Japanac“ po svom požrtvovanju. Japanci su mu se, pred kraj igračke karijere, odužili time što su u gradu Nagoji jednoj aveniji dali njegovo ime, a njegovo ime nosi i jedan deo stadiona njegovog kluba, u kome je dugo bio uspešni trener. Noć pred odlazak iz Nagoje nekoliko hiljada ljubitelja fudbala iz tog i drugih japanskih gradova proveli su ispod Piksijevog prozora, sa željom da mu još jedanput odaju poštovanje i da ga svečano isprate.
Dok su trajale sankcije protiv Srbije, i u vreme bombardovanja od strane NATO-a, Dragan Stojković je na svom dresu uvek nosio natpis u kome je protestovao protiv demonizovanja Srba i iscrpljivanja ljudi u Srbiji, već teško pogođenih prilivom izbeglica iz drugih delova bivše Jugoslavije. Iako su ga nekada sudije opominjale zbog njegovih angažovanja na terenu, Piksi nikada od svojih stavova nije odustajao, zbog čega su Japanci još više uvažavali. Autor ovog teksta mišljenja je da je popularnost Dragana Stojkovića Piksija u Japanu još jedna neiskorišćena mogućnost za veću ekonomsku razmenu sa tom zemljom, pa makar u oblasti turizma.
Fudbal je, poslednjih decenija, polje na kome je naša razmena sa Japanom značajno bila povećana, jer su, pored Piksija, u toj zemlji kraće ili duže boravili kao igrači i treneri mnogi naši sportisti. Ali, odlučujući uticaj na japansku strategiju u razvoju fudbala odigrao je i pokojni fudbalski stručnjak i jedan od Piksijevih učitelja pokojni Miljan Miljanić. On je početkom 1995. godine, tokom boravka u Japanu, održao predavanje u kome je Japancima dao smernice koje su oni od tada pratili. Mnoge velike fudbalske sile su, naime, u to doba pokušavale da ubede Japan da bukvalno kopira njihov stil fudbala, a u tome su prednjačili Brazil, Nemačka i Velika Britanija, računajući na velike zarade ako se Japan opredeli za njih. „ Ako Japan ne stvori svoju fudbalsku školu i stil, nikada neće postati prava fudbalska nacija“, rekao je Miljanić, koga su Japanci tada poslušali i rapidno napredovali u fudbalskoj veštini. Miljanićeve knjige o fudbalu za decu japanski osnovci koristili su kao udžbenike fudbala.

To teško vreme ratova i sankcija donelo nam je nove prijatelje u Japanu. Ono je donelo mnogo više tekstova u novinama o nama, mnogo više knjiga o nama za nekoliko godina nego što su u Japanu objavljivane decenijama. Japanci su najzad počeli da uspevaju da izgovore teška imena naših gradova, gradića, pa čak i sela, koja su se redovno pojavljivala u ratnim izveštajima iz Hrvatske i Bosne. Japanci najzad o nama imaju mnogo podataka i veoma su blizu da nas dobro upoznaju. Podele sveta na istok i zapad više praktično i nema i Japanci ne moraju da se muče kada nas svrstavaju. Apsurdno je, ali, ma koliko nam teškoća i patnji doneo, ovaj rat i sankcije doneli su nam povećano interesovanje Japanaca za nas, u ogromnoj meri.
Krajem 1997. u Beogradu je ponovo otvoreno predstavništvo firme „Soni” i „Tojota”, a delegacije su počele da šalju i druge firme koje su ranije imale kancelarije u našem glavnom gradu. U Beograd je sredinom januara 1998. stigao i novi japanski ambasador, posle skoro šest godina pauze, gospodin Noriaki Ovada, jedan od diplomata najvišeg ranga koji je ikada bio u Japanskoj ambasadi u Beogradu. Gospodin Ovada, diplomata koji je boravio u mnogim japanskim predstavništvima u svetu i bio ambasador Japana u Kuvajtu, pre dolaska u Beograd zauzimao je veoma visoki položaj na carskom dvoru u Tokiju, pa se u vreme njegovog dolaska govorilo da to pokazuje značaj koji Japan u tom trenutku pridaje našoj zemlji.
U Beograd je iz Beča 2006. godine preseljeno i regionalno sedište japanske vladine institucije DžAJKA (JICA), što je skraćenica od njenog engleskog naziva Japan International Cooperation Agency. Ova u javnosti malo poznata institucija je ustvari zadužena od strane vlade Japana za davanje japanske pomoći zemljama kojima je pomoć neophodna. DžAJKU vodi gospođa Sadako Ogata, raniji komesar UN za izbeglice, kojoj je, inače, pre toga nuđeno da bude Ministar inostranih poslova. „ Džajka je važnija“, odlučila je Ogata i stala na čelo te organizacije, koja u ime vlade Japana ispituje potrebe u ugroženim zemljama i onda, na osnovu dobro pripremljenih elaborata, određuje koja zemlja šta treba da dobije od Japana kao pomoć za brži oporavak i razvoj.
Preko ove organizacije Beogradu je svojevremeno dodeljeno preko 90 autobusa za gradski saobraćaj, našim bolnicama, školama, mnogim ustanovama dodeljivana pomoć bez koje bi teško mogle da funkcionišu. Malo se zna, ali je i Beogradski vodovod pre nekoliko godina dobio veliku japansku donaciju, opet preko Džajke, kako bi se opremio najsavremenijim kompjuterskim sistemom za kontrolu i prečišćavanje vode. Svetla u kancelarijama Džajke u zgradi na Ušću često gore do duboko u noć, jer njeno beogradsko predstavništvo pokriva ne samo Srbiju, nego i sve zemlje bivše Jugoslavije, osim Slovenije.
U prvoj polovini 2011. godine organizovana je poseta tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića Japanu. Ta poseta, prvi boravak jednog šefa države Srbije Japanu, pripremana je kao potvrda uzlaznih dobrih odnosa dve zemlje, ali i kao podsticaj načinima za povećanje ekonomske i svake druge saradnje.
Slučaj je hteo da baš u trenutku kada je Tadić bio kod cara Akihita na ručku u carskoj rezidenciji, Japan pogodio prvi snažni zemljotres od 7,3 stepena Rihterove skale. Delegacija Srbije uspela je da uzleti sa Tokijskog aerodroma pre nego što je katastrofalni zemljotres od 9 stepeni Rihterove skale i posle njega cunami pogodio severoistočne obale Japana. Strašna uništenja, veliki broj mrtvih i još veći broj onih koji su ostali bez krova nad glavom rezultat su ovog jednog od najstrašnijih potresa koji su zadesili Japan u poslednjih hiljadu godina.
Razmere ove katastrofe potresle su ceo svet, ali su neobično snažno pogodile i većinu građana Srbije. Skupovi podrške, poruke unesrećenima slate su direktno ili preko ambasade Japana u Beogradu, a samo mesec dana posle potresa, ambasador Japana u Beogradu G. Tošio Cunozaki rekao je autoru ovog teksta da je Srbija sa 2 miliona dolara prikupljene pomoći od pojedinaca i organizacija za unesrećene u njegovoj zemlji, prva među evropskim zemljama i šesta u svetu (!)
Da jedna mala zemlja, koja još podnosi teške posledice ratova i sankcija toliko uputi jednoj dalekoj zemlji, bilo je iznenađenje ne samo za gospodina ambasadora, već i mnoge Srbe. Kasnije su nas neke bogate evropske zemlje prestigle u slanju pomoći Japanu, ali onaj prvi osećaj ponosa, koji, iskreno rečeno, teško možemo da osetimo poslednjih decenija ( osim kada su sportski uspesi u pitanju ), ostaje nezaboravan.

Dragan Milenković