HRANA

ŠTAPIĆI ZA JELO

Kada je stranac pre više decenija odlazio u neku od zemalja Azije, često bi mu problem bio upotreba pribora za jelo, pa bi taj deo lokalne kulture za njega predstavljao nepremostivu teškoću. Pokušaj da se dva štapića iste dužine uhvate jednom šakom i njima hrana iz zdele ili tanjira prinese ustima, često bi bio praćen neuspesima, hrana bi padala na sto, na pod, a šaka koja je pokušavala da štapiće drži što čvršće vrlo brzo bi počela da boli. Razlog tome bio je činjenica da se za držanje štapića za jelo koriste mišići šake koji inače nisu često u upotrebi, pa bi obrok često bio završavan oznojenog čela.

Sada je upotreba štapića van Azije već postala česta praksa. Kineskih, japanskih i drugih restorana azijske kuhinje ima svugde po svetu, pa i u Beogradu možete da naručite da vam na kuću donesu kinesku ili japansku hranu i, uz nju, naravno, štapiće za jelo.

Autor ovog teksta sa štapićima se prvi put suočio u aprilu 1974. godine, kada je stigao u Tokio na posdiplomske studije. Prvih nekoliko dana jeo je isključivo u menzi studentskog doma, gde mu je na raspolaganju bio evropski pribor za jelo, ali, kada je prvi put pozvan u restoran, iako su jela izuzetno privlačno mirisala, veoma mali deo sadržaja tanjira i zdela stizao je do njegovih usta. Pokušavao je da svoje ponašanje “zakloni” intenzivnim razgovorom, a onda je, zbog bolova koje je počeo da oseća u šaci, izjavio kako je količina jela previše velika za njega i rekao da više nije gladan. Sreća što su ljubazni domaćini od posluge restorana zatražili da mu ostatke zapakuju, pa se posle, do duboko u noć, u svojoj sobi sladio njima – uz pomoć viljuške.

Štapići za jelo su, kao i najveći deo kulture Azije, poreklom iz Kine, a zabeleženo je da su prvi put upotrebljeni u vreme dinastije Šang, 1766–1122 pre naše ere, znači pre više od tri hiljade godina. Neki tragovi upotrebe štapića, verovatno prvobitno korišćenih isključivo prilikom pripremanja hrane, sežu i do pre više od 9 000 godina. Prvi put štapići za jelo se pominju u knjizi filozofskog karaktera, koju je u trećem veku pre naše ere napisao Han Fei. Tek su tokom vladavine dinastije Ming (1368–1644) štapići za jelo prešli u širu upotrebu, dobili današnji oblik i naziv.

Štapići se prave uglavnom od drveta i bambusa, ali ih ima i od metala i drugih materijala. Oni od običnog drveta se najčešće bacaju posle upotrebe, a oni od lakiranog drveta mogu da se peru i koriste veliki broj puta. Dugi su obično oko 22-23 cm, ali mogu da budu kraći ( za decu ) ili duži. U Kini štapići su često zatupljeni, dok su u Japanu sa tanjim vrhom.

Na kineskom jeziku štapići se nazivaju kuaizi, a pišu se kombinacijom od dva ideograma 筷子,od kojih prvi znači “brzo”, sa prefiksom za reč “bambus”.

Na japanskom štapići za jelo se kažu haši i pišu ideogramom 箸,ili, slogovnom azbukom ispisano, はし. Često se uz reč haši doda onorifični ( pohvalni ) prefiks “o”, koji Japanci upotrebljavaju za stvari, predmete i pojmove koji su im izrazito važni u životu, pa se izgovara ohaši おはし.U Japanu se koristi i termin otemoto おてもと, koji često može da se vidi na papirnom omotu štapića za jelo od sirovog drveta koji se bacaju posle upotrebe. Ovakvi štapići koji se bacaju posle upotrebe se nazivaju i varibaši.

Engleska reč za štapiće za jelo chopsticks verovatno potiče od iskvarenog engleskog izraza ” chop chop “, što znači brzo. Prvi put van Azije štapići za jelo su pomenuti 1699. u knjizi britanskog istraživača i brodskog kapetana Vilijama Dampijea ( William Dampier ) o putovanjima. Dampie je poznat i po tome što je prvi istražio Australijski kontinent, ali i po tome što je sa pustog ostrva spasao mornara Aleksandra Selkirka, koga je kasnije Danijel Defo upotrebio kao model za svoju ličnost Robinsona Krusoa.

Azijska hrana se tako i priprema, kako bi se lako jela štapićima, iseckana je i usitnjena.

Štapići, inače, služe i za kuvanje. Štapići za kuvanje su mnogo duži ( 30-40 cm ) i deblji, a u Japanu se nazivaju saibaši 菜箸; さいばしili rjoribaši. Uglavnom se izrađuju od bambusa, ali ih ima i od metala.

Štapićima se jede i kuvani pirinač, rezanci iz supe i skoro sve što vam iznesu na sto. Kad jednom naučite da jedete štapićima, to postaje pravo zadovoljstvo.

Nema čvrstih pravila kako držati štapiće, ali se najčešće gornji deo jednog od njih učvrsti u udubini između palca I kažiprsta, a donji deo podupire domalim prstom, ili se stavi između srednjeg i domalog prsta. Drugi štapić se drži vrhovima palca, kažiprsta i srednjeg prsta i pokreće, kao da sečete makazama. Kako bi štapići bili stabilniji, dozvoljeno je izravniti njihovu dužinu oslanjanjem na zdelu, tanjir ili nešto ispred vas.

Pre upotrebe, ili u pauzi obroka, štapići se ostavljaju desno od tanjira, uporedo sa njim, ili između ivice tanjira i bliže ivice stola, tako da su vrhovi upravljeni prema vašoj levoj strani. Da se vrhovi štapića, koji se prinose ustima, ne bi zaprljali, oni se oslanjaju na posebno mini-postolje, često umetnički izrađeno, koje se u Japanu naziva hašioki.

Često se o stepenu vaspitanja dece sudi na osnovu njihove veštine u držanju štapića za jelo, ali i ponašanja za stolom, kao, uostalom, i u drugim nacijama.

Uz kineska i korejska jela se uz štapiće postavi kašika, specifičnog oblika, kako bi lakše mogla da se jedu supe, kaše i slična tečna jela. Međutim, mnogi žitelji Japana i Kine će često uzeti u drugu šaku zdelu sa supom ili kašom, štapićima uzimati iz nje rezance, komade povrća ili mesa, a iz zdele supu jednostavno posrkati.

Odavno je utvrđeno da upotreba štapića angažuje određene mišiće šake, čije pokretanje direktno utiče pozitivno na funkciju mozga. Kažu da Kinezi, Japanci i drugi, koji za pisanje koriste komplikovane ideograme, teško da bi mogli da ih zapamte, da od malena ne koriste štapiće za jelo.

Ima, međutim, i tvrdnji da upotreba štapića kod starijih osoba može da izaziva bolesti slične artritisu, ali je verovatnije da to nije tačno, već da do takvih bolesti dovode drugi uzroci.

Prilikom korišćenja štapića ima određenih pravila, koja variraju, od zemlje do zemlje. U Japanu, na primer, ne smete da dodajete štapićima hranu nekome direktno u njegove štapiće, jer to podseća na ceremoniju vađenja kostiju umrlog iz peći krematorijuma i stavljanje u urnu sa pepelom.

Za uzimanje hrane iz zajedničke zdele koriste se posebni štapići, a, može da se dozvoli da hranu uzmete zadnjim delom štapića, koji niste dodirivali ili stavljali u usta.

Kao što smo rekli, prihvatljivo je da se zdela sa supom, pripremljenom hranom ili pirinčem prinese jednom rukom ustima, da bi se štapićima hrana lakše ubacivala u usta.

Za stolom članovi porodice, prijatelji, kolege, jedni drugima dodaju bolje komade hrane, ili hranu koji ovi ne mogu da dosegnu sa svog mesta za stolom, ali, rekli smo, nikako iz štapića u štapić, nego štapićima iz zdele, sa tanjira, u zdelu ili tanjir.

U Kini se smatra neučtivim lupkati štapićima o ivicu tanjira ili zdele, jer su tako prosjaci u toj zemlji kroz istoriju obraćali pažnju prolaznika na sebe.

Nije pristojno štapićem ubosti komad mesa ili povrća, ako niste u stanju da ga uhvatite sa oba štapića. Ako niste sigurni u svoju veštinu, bolje je da se pomognete kašikom, koja se često postavlja zajedno sa štapićima kao deo pribora za jelo.

Takođe, nije pristojno zabosti štapiće u pirinač ispred sebe, jer to podseća na ceremoniju paljenja mirišljavih štapića u hramovima, kako bi se umilostivile duše mrtvih.

Nije pristojno ni pokazivati štapićima prema nekome dok govorite o njemu, ili nešto raspravljate sa njim, pa, čak, treba paziti da štapiće ne ostavite na sto pored sebe tako da su upravljeni na nekoga.

Pre početka obroka, treba sačekati da se gosti, stariji i ugledniji private svojih štapića, pa da tek onda uzmete svoje u ruku.

Kad uzimate hranu iz zajedničke činije ili tanjira, nipošto nemojte “pretraživati” štapićima po hrani, već odmah uzmite deo hrane koji nameravate da pojedete.

Kad pravite pauzu u jelu, štapiće ostavite pored tanjira na postolje hašioki, ili na ivicu činije, sa vrhovima upravljenim prema suprotnoj strani stola, a kada smatrate da ste završili obrok, možete ih staviti uporedo po sredini činije, tako da vrhovi budu upravljeni prema vašoj levoj strani.

Ako ste koristili štapiće koji se kasnije bacaju, a doneti su vam u papirnom omotu, posle završetka obroka vratite ih u omot i ostavite ih pored tanjira.

U poslednje vreme u Japanu i Kini je sve jači trend očuvanja prirode, pa veliki broj ljudi, posebno , mladi, nose svoje lakirane štapiće u posebnoj futroli ili torbici, jedu njima u restoranu ( ne koriste restoranske koji se bacaju ) i tako pokazuju svoj interes da se priroda očuva.

Tajvanski pevač, rođen u SAD, Vang Lihom predvodio je jedno vreme kampanju upotrebe “svojih štapića”, koje je stalno nosio sa sobom u futroli i čak je formirao termin za to, koji su u Japanu preveli sa “maibaši” マイ箸, bukvalno “moji štapići”.

U Japanu se svake godine upotrebi i baci 24 milijardi ( parova ) štapića od nelakiranog drveta, a u Kini preko 45 milijardi. Ukupna količina odgovara 1,66 miliona kubnih metara drveta, ili 25 miliona odraslih stabala. Kinezi su 2006. uveli taksu od 5 % na štapiće koji se bacaju, ali tu taksu delom plaćaju Japanci, jer Kina pokriva čak 90% japanskog tržišta štapićima koji se bacaju.