ISTORIJA, TRADICIJA

PRIČA O PRAVOJ MADAM BATERFLAJ

Nesrećne sudbine devojaka koje su se zaljubile u strance postoje verovatno u svakoj zemlji, ali takve priče vezane za Japan postale su svetski poznate. Setimo se samo romana »Gospođa Hrizantema« francuskog pisca Pjera Lotija i opere »Madam Baterflaj« italijanskog kompozitora Đakoma Pučinija. Obe govore o nesreći mladih Japanki, koje su stupile u ljubavnu vezu sa strancem, a onda ih ovaj ostavio. Jedna takva priča stvarno se dogodila i vezana je za otvaranje Japana prema svetu posle duge izolacije, sredinom devetnaestog veka.

U leto 1853. godine u luci Edoa ( danas Tokio ) pojavili su se američki brodovi, ispalili salve iz topova i poslali neku vrstu ultimatuma, tražeći od vojnog vladaoca šoguna da otvori izolovanu zemlju prema svetu. Glavni razlog koji je na ovakav potez naterao Amerikance bila je potreba za snabdevanjem kitolovaca koji su lovili blizu japanskih voda, a Japanci su ,opet, želeli nastavljanje izolacije prema svetu, koja im je skužila kao brana stranim osvajanjima i uticajima. Međutim, kao i u mnogim sličnim slučajevima, šogun je morao da popusti, pristao da sa Sjedinjenim Državama otpočne odnose, ali, da bi puno otvaranje zemlje makar za neko vreme odložio, novoimenovanog američkog konzula smestio je u od prestonice prilično udaljen lučki grad Šimoda.

Konzul Taunzend Haris stigao je 1856. godine, pravo u Šimodu, smestio se u preuređeni budistički hram Gjokusenđi, jer su jedino hramovi tada u Japanu bili dovoljno prostrani da za stanovanje zadovolje strance, i sedeo tu, čekajući audijenciju kod šoguna. Šimoda je bio lep gradić, poznata banja, puna toplih izvora i gejzira, njegova luka bila je uvek puna ribarskih brodova i živosti, kakvu luke poseduju, ali za tek pridošlog stranca nije bilo nikakve zabave. Njegovi dani svodili su se na posete gradskim vlastima, gde je sa šogunovim izaslanicima pregovarao o detaljima budućih odnosa.

Pre toga stranaca u Japanu vekovima nije bilo. Ranije su njihov dolazak sprečavale velike razdaljine i česti tajfuni, pa je u Japanu povremeno bilo samo malo Korejaca i Kineza. Kada su se u zemlji iskrcali prvi Evropljani, u 16. veku, obični Japanci su ih zavoleli, ali su se vlasti uplašile naglog pokrštavanja svojih građana, pa su već posle pedesetak godina proterali ne samo jezuitske misionare, kojih je bilo najviše, nego i sve druge, pa je specijalnim zakonom zabranjeno strancima da ulaze u Japan ( sem u luku Nagasakija i to vrlo mali broj godišnje ) a Japancima je zabranjen izlazak iz zemlje.

Američki konzul u Šimodi nije imao društvo, osim kuvara Kineza, koga je doveo sa sobom, i Holanđanina Hjuskena, koji mu je služio kao prevodilac, jer su Japanci retke trgovačke veze održavali samo sa protestantskom Holandijom. Konzulu Harisu bilo je dosadno, pa je bio presrećan kada je na ulici video lepu devojku, kako samo lako ogrnuta izlazi iz jednog javnog kupatila. Zvanično se raspitao, saznao da se devojka zove Okići, da nije udata, pa je od gradskih vlasti zatražio da mu ona postane družbenica.

Okići je u gradu bila poznata kao vesela devojka, koja je svojim lepim glasom često uveseljavala goste u jednoj lučkoj krčmi. Imala je dobru reputaciju i verenika, drvodelju, za koga je uskoro trebalo da se uda. Ali, gradskim vlastima se učinilo da bi prisustvo devojke u hramu, pored starog konzula, bilo dobro, jer bi im pomogli da još malo odlože audijenciju kod šoguna, pa su njenom vereniku dali čin u vojsci, a njoj naredili da, uz dobru novčanu nagradu, postane strančeva konkubina.

Konzul Haris bio je prešao šezdesetu, žene ga izgleda nisu toliko mnogo ni interesovale, ali je Okići provela kod njega nekoliko meseci, pa ga čak jedanput spasla od napada samuraja, koji su mrzeli strance. Kada je Haris prešao u prestonicu, Okići je pošla sa njim, ali, po zaključenju njegovog mandata, vratila se u Šimodu. Otvorila je krčmu u luci, pevala u njoj, služila goste, ali nikada nije mogla da nađe sreću, jer su joj sugradjani prebacivali vezu sa strancem. Ne mogavši da izdrži preke poglede i prebacivanja, Okići je brzo počela da pije mnogo više nego njeni gosti, a jednog jutra našli su njeno beživotno telo kako pluta u luci. Ubila se skočeći u more.

Priču o Okići zapisao je lokalni doktor po imenu Muramacu, a sa 20. vekom stiglo je i veće interesovanje za njenu sudbinu, pa su tom temom počeli da se bave pisci priča i romana, a snimljeno je i nekoliko filmova. Čak je i američka kompanija »Tventi senčeri foks« 1958. snimila film u kome je konzula Harisa igrao Džon Vejn, pa se priča pročula svetom.
Grad Šimoda je sada jedno od najlepših stecišta turista u Japanu. Do njega se brzo stiže superekspresom, a posetioci izmedju ostalog mogu da vide i muzej posvećen nesrećnoj devojci Okići, predmete iz njenog doba i ilustracije koje predstavljaju život prvog američkog konzula u Japanu.